Вукла ге је нека сила,
Не послуша тад Кум мене,
Похитао према сину,
И у загрљај своје жене.

Да загрли мајку стару,
Да загрли оца, брата,
Сестри лице да целива,
Да отвори кућна врата.

Молих га да остане,
Породицу да доведе,
Размишљао доста дана,
Усто, шето, опет седне.

Не могу ти, куме, овде,
Притиска ме нека мука,
Нема мајке нема оца,
Биће моји без унука.

А и место ми је тамо,
То је моја родна груда,
Куме мили, реко сам му,
Кум си, куме, било куда.

Сећаћу се увек тебе,
Твога лика и осмеха.
Одведе те Бог ка себи,
То субина беше нека.

Остави нам на Срцима,
Рану која не зацели,
Ранко, куме, брате, друже,
Ти анђеле, Анђеле бели.