Хелена Шантић Исаков: Два зрака
Нису то Нимфини сатири ни јагњећа кожа
то ултравиолетна два зрака су по мени
у облику антиномичне љубави.
“Имам те“ – зрачи један
“Лепа си“ – одсликава ме други.
А ја заборав покушавам да дефинишем
и количински волим гутајући
у убрзању до загрцнућа све што се може.
На длану држим отпадак
потсећа на комадић поцепане песме,
али то је парче трулежи.
Онда ме зраци узимају под своје
а ја их не требам
и корисни су за здравље и радост
а мени је све хладније и сама сам
и увек ено ме како носим венац,
један за ноге други за главу
бацају моје могућности
као у воду
која ће ме од куге избавити.