Наташа Ђуровић: У шуми


Случај у фабрици за прераду дрвета, који  је требало испитати, припао је  инспектору Маровићу. Кад је из канцеларије пошао на терен, шеф га је погледао преко наочара спуштених на пола носа, значајним погледом, спустивши новине које је читао, тек толико, да му да до знања да га слуша. Но, инспектор се само насмеши, правећи се да не зна шта тај поглед значи и рече да му не треба службено возило.

Волео је да буде део света, иако се тај свет повлачио у неки други, далек, стран и помало застрашујући, али веровао је да ће и то проћи, као што све пролази и да ће његова деца бити једна од оних која ће га учинити лепшим и бољим.

Фабрика је била смештена на другом крају града, прљавом и неугледном, у кругу некадашњег привредног гиганта, познатог широм државе која постоји у сећању на пионирску заклетву, чијих се речи о вери и поштењу, држао и сад.

– Не можете ући, господине, не иде то тако – рекао му је портир.

– Знате, ипак постоје нека правила. Дајте ми  личну карту и сачекајте.

Сео је на жардињеру затрпану смећем и чекао. Посматрао је раднике који улазе у круг фабрике, са пластичним кесама у рукама у којима су носили незадовољство и терет у виду сендвича са јефтином саламом.

– Молим Вас, колико треба још да чекам? – обратио се портиру

– Не знам господине – одврати овај осорно. – Чекајте, шта да Вам кажем, није до мене.

– Аха, у реду – рече и из џепа извади службену легитимацију. – Инспектор Маровић.

– Па, што не кажете, инспекторе. Изволите, уђите. Портир га уведе кроз капију са извештаченим осмехом који му се дуго задржао на лицу. Инспектор га погледа, насмеши се и рече: – Хвала љубазни господине, сам ћу, не морате ме пратити, снаћи ћу се.

Огромна дебла, лежала су на земљи и чекала да дође машина која ће им, за почетак, огулити кору.  Дивови, довезени из шума, ускоро ће постати беспомоћни комади нечега што ће неко, ко зна где, купити и даље продати за баснословне новце. На комадима ће стајати неко познато име, а порекло никад неће бити откривено. И да буде, па шта? Постоје људи који верују једино у тржиште и вредности које оно формира.

Ходао је лагано ка директоровој канцеларији, а претећи, иритантан звук машине, изазивао је вибрације тла, које су се, мешале са узнемиреношћу и шириле целим телом.

– Изволите, инспекторе, наручио сам кафу, већ – неприродно љубазно рече директор. – Обавештен сам да сте дошли.

– Не сумњам – одврати инспектор. – Уз кафу, припремите ми уговоре о раду за све запослене. За почетак.

– Наравно, све је спремно! Код нас Вам је, инспекторе, све по Закону.

– Осим забране пушења у затвореним просторијама! Угасите цигарету, молим Вас.

Директор га погледа у неверици, угаси цигарету и помисли: Ти ћеш, мени, мајмуне, колико сутра одлетети с посла, али је наставио смирено да говори: – Неке ствари се, једноставно, дешавају, ми ту не можемо ништа.

Прегледао је уговоре. Да, у оквиру рупа у Закону, нема им се шта замерити.

– Ево, можемо, ако сте завршили, да прођемо кроз погоне, да се уверите…

Знао је све и без проверавања. Таква сеча шума је злочин, а радници, који су се такмичили између себе ко ће више да уради, далеко од тога да су и најмање били свесни да су саучесници у злочину. Они су се борили да преживе и није их се тицало ништа даље. И ништа ближе… Чак ни сопствена безбедност. А он? Шта је он док ово посматра?

Са  машине испред њега је долетела одрубљена кора дрвета која је у себи сакрила заметак.

– Мајка! Није успела да га одбрани. Немоћ!

Грло му се стегло. Њега је шума одбранила. Сакривен у њој, провео је дане са људима у збегу. Из ње је гледао како му кућу, у којој је рођен, односи пламен у коме је нестало његово детињство, успомене, књиге, цртежи, похвалнице за одличан успех, медаље са такмичења, а родитељи  били  негде… У шуми…

Било га је срамота да плаче… Плашио се, зато је грлио стабла.

Шума га је сачувала. Шума га је прехранила. Шума га је грејала. Шума му је била дом.

Те стравичне ноћи  проведене у њој, одредиле су његов пут кроз живот, васпитале га више него они који су га родили.

Нашли су се. У шуми. Изморени, са неисплаканим сузама, захвални што су на броју. Све остало није важно. Имаће кућу опет…

– Инспекторе, госпођа ће ускоро бити постављена за  шефа смене. – Директор показа руком на жену са израженим подочњацима, која је скидала исцепану радну рукавицу са руке коју је управо пружала инспектору. Рука јој је, са огуљеним лаком на ноктима, деловала грубо. Али, носила је бурму и наруквицу.

– Не смета Вам накит док радите, то може бити…

– Ма јок, какви? Неке долазе и нашминкане – упаде му жена у реч док је из ормарића за прву помоћ вадила кафу.

– Заштитна опрема? Не користите је?

– Не! Ко зна где је то. Било је раније овде, али не треба нам, може и овако.

И његова мајка никад се није одвојила од бурме. Ни у шуми. Ни кад је требало за хлеб. Нашла би, чини му се, начин, да га од камена умеси, само да сачува тај комад метала. Можда је тиме пркосила недаћама које су их снашле, чувајући онај део живота који ватра није прогутала.

– Чини ми се да је ово тежак посао за жену?

– Није. Мало, док се не навикне, после иде. Ови са факултетима су проблематични, нису навикли да раде. Извољевају, али шта ћу им ја. Нека иду где има боље.

Нова горка кнедла, у покушају да буде прогутана, застала је негде на пола пута између грла и желуца. Осетио је да ће му поново прорадити штитна жлезда.

У шуми није било оволико бучно. У шуми се говорило тихо. У шуми су се држали заједно. У шуми није било оволико загушљиво.

Порука која је стигла, гласила је: – Паметан си, води рачуна. Не прави проблеме ни себи ни мени.

Наравно, неко је остао без прстију и незаташкавање би направило проблеме!

– Ето, инспекторе, уверили сте се да је све у реду. Опрема постоји, али не воде рачуна! Грешке се дешавају, то је део посла. Ко ради тај и греши, кажу стари. Ево, овом стазом до капије, ја морам назад у канцеларију, опростите. Посао не може да чека.

– Наравно, директоре, вратите се послу.

Руковаше се. Стисак руке много говори о човеку. Више фирми на истом простору, дозвољена могућност. Ја теби-ти мени, а уништавање живота, колатерална штета.

Још једном је бацио поглед на машине које су без млости гребале стабла. И опет га је било срамота да плаче.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s