Рефик Мартиновић: Кад падају кише


Не долази никад

кад падају кише

не могу вјечно

ходати ивицама неба

и чекати пијана јутра

и чежњу на раскршћу нашем

куда људл пролазе

у негледању као странци

окрзнутих погледа

без нас

које више ни јутро не буди.

.

Не долази никад

кад падају кише

тамо нас драга

неће бити више

не могу стајати

на усамљеном камену

ко покисла птица

и слушати симфоније сраре

о мртвоме лишћу

које јауцима својим

болно уздише.

.

Не долази никад

кад падају кише

пустињама љубави

не желим газити више

тамо гђе смо некад

гасили ватре на уснама

и немире страсти

преливали у бисерне сузе

док нам једна ноћ

уз плач сивих киша

за вјечност љубав узе.

.

Не долази никад

кад падају кише

кад паркови тугују

без љубавника својих

жедних љубави у самоћи

са напрслим пољупцима

који се крију испод сувог лишћа

иако се од смрти и љубави

не може побјећи.

.

Доďи ми драга

и кад падају кише

кад су ситне и тужне

и кад је тама

мила моја да не будеш сама

љубав још спава у нама

кише ће обрисати

све оне хладне зиме

отопити сњегове

који су крили наше име

у очима твојим

засијаће прољеће

процваће на образима

црвени тулипани

за нас двоје драга

доћи ће сретни дани.

Фото: Радован Војиновић – Девојка на киши

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s