Рефик Мартиновић: Кад падају кише
Не долази никад
кад падају кише
не могу вјечно
ходати ивицама неба
и чекати пијана јутра
и чежњу на раскршћу нашем
куда људл пролазе
у негледању као странци
окрзнутих погледа
без нас
које више ни јутро не буди.
.
Не долази никад
кад падају кише
тамо нас драга
неће бити више
не могу стајати
на усамљеном камену
ко покисла птица
и слушати симфоније сраре
о мртвоме лишћу
које јауцима својим
болно уздише.
.
Не долази никад
кад падају кише
пустињама љубави
не желим газити више
тамо гђе смо некад
гасили ватре на уснама
и немире страсти
преливали у бисерне сузе
док нам једна ноћ
уз плач сивих киша
за вјечност љубав узе.
.
Не долази никад
кад падају кише
кад паркови тугују
без љубавника својих
жедних љубави у самоћи
са напрслим пољупцима
који се крију испод сувог лишћа
иако се од смрти и љубави
не може побјећи.
.
Доďи ми драга
и кад падају кише
кад су ситне и тужне
и кад је тама
мила моја да не будеш сама
љубав још спава у нама
кише ће обрисати
све оне хладне зиме
отопити сњегове
који су крили наше име
у очима твојим
засијаће прољеће
процваће на образима
црвени тулипани
за нас двоје драга
доћи ће сретни дани.
Фото: Радован Војиновић – Девојка на киши