Словенка Марић: После једне прочитане књиге


Тако мислим,
нека ми је опроштено што мислим.
Остаће речи, претећи ће време,
Остаће речи што тихо уђу на двери тишине,
те које не бију звекиром на врата.
Остаће онима што чују трепет листа и самоћу.
Остаће сјај добрих речи оном ко је плакао.
Неизубијане и непостиђене речи остаће мудром
и ћутљивом што се усуди да дотакне Божји дар.
Остаће речи које виде бол иза седам велова,
силне и благе приђу му да их позна.
Остаће оне које грех узимају на своју душу.
Оне које грлиш док сањаш смрт.
Остаће оне које дописују Писмо кроз време.

.

Тако мислим,или хулим,
док наново листам многохваљени спис,
док ишчитавам оргије над божјим речима,
алхемију добијања кристала,
по којој Надобудни вас цели свој речник,
не знам зашто, смеша и кува у истом лонцу.

.

Тако мислим, тек са мало стида,
док и ја по усудовој следим варљиве знаке
и штуцам, муцам нешто у уво
великој осмехнутој васељени.

 

 

1996.година

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s