Милорад Максимовић: Жива
Никада ниси узалуд говорила.
Свака ти реч беше стих.
Онај који оживљава.
Жива! Ти си Жива у смислу смисла!
Лета пролазе и све блиста
јер твоје су баште дом светова маште...
Знаш како сам те знао…
Као малу искру која весело скаче,
као лице осмеха које и кад плаче…
.
е…
.
Те сузе лече.
.
Одрасла си.
У једном времену ван времена
као дете светлих богова која воли да плеше…
.
И да пева као Сунце што пева арије своје.
.
Када бих загледан у звезде на далеким световима што
језде Сваргом пречистом
био једно са свим што јесте…
.
Тада бих осетио твоје мале прсте…
Како нежно ми дирну чело, те онда
прође струј кроз срце цело…
.
Ее…
.
Никада ниси узалуд говорила.
Свака ти реч беше стих.
Онај који оживљава.
.
Жива! Ти си Жива у смислу смисла!
Лета пролазе и све блиста
јер твоје су баште дом светова маште…
.
И цвета који само једном у кругу звезда цвета…
.
Пољубићу ти чело и у њему мисао сјајну.
Да живиш љубав ватрену и бајну и ствараш…
Не заборави никада ко си ма да све плиме сазвежђа
надођу и потопе све.
.
Немој се бринути и тужити, знај…
И када је све престане, ја волим те.
Очи ти гледају сан који је јава и како пут води до права
златан од искри живота…
.
Сањао сам и сада је јава.
Живот је лепота.
.
Извор– ZvezdaRod: ЗвездаРод