Милоје Стевановић: Некад друкчије бијаше


А земајле, еј, куку мене и добога, кад се сјетим реко би е јуче било, ври ко у кошници.

Бијаг јаком одврко, оправе мене д-идем, о Никољудне, код Жарка и Јуле у-гости. На-пиво.

Не шћадијагу ови моји боз рђаве ође. А кадар им и додијало идење коеђе. Велику својину имамо.

Па решили да по мене пошљу дарове свима шесторма. Веле, ти ћеш вришко да претатлиш.

Поњо ја тај послатак у зембиљу. И ђеци и маторињу. Бијаше зацинцо мраз да ти очи искоче.

Ја ти заждим преко Маквине. Нисам шћео горе преко Крушевља боз рђаве пртине.

Казано е, прјеко прече, наоколо ближе. И тако итам ја, а оно, гредом, пун пунцијат пут народа.

Сви се скочањили и обузела иг драт, ал јопет расположни и љубавни.

Иако е некима зашло за нокти и отапавили им прсти сви одреда се здраве.

.

– Помоз Бог!

– Бог ти помого!

– Срећан ти Никољдан!

– Бог ти срећу дао!

– Добар дан!

– Добра ти срећа!

.

И све тако. Кад сам наишо нудије преко Јоксимовине, пуца церић реко-би се заратило.

Кад стигок у Стевановиће, мешчини нисам ни изговоро до краја:

 О, домаћине! – одазваше се. Ижљубисмо се. Уиђем у кућу – пуна кућа своине.

Из Трнаве, из Атенице, Брезовица и Бога питај оклен. Наложили вруну у славској соби још очи славе.

Загријало се не мож љепше да бидне. Они чазбени. Поготову стара Драгиња.

Она, веселница, да може ижњела би све што има да те почасти нако з-душе.

Замирисала врућа ракија, запржена тамо у кујни с кукача.

Покуљо онај сладуњави дим и помјешо се с кадом тамљана, па цела кућа миром мирише.

За врућу ти је ова арлауџа права правцата ора.

.

Славска соба пуна пунцијата гостију. Запаљена свјећа у чираку.

На њој иконица Светог Николе, а исподње артијана ружа црвено-плаво-бјела.

О зиду урамљене иконе. Исус Кристос, Богородица, Свети Никола и Мрато.

Ваљда ђе се Жарко родијо на Мратињдан. До њега се породјевала пуна кућа женскариња.

И споради тога су Светог Мрата до неба воздизали у њиној кући..

.

И тако. Гости пијуцкају врућу и џагоре. Курталисали сваку бригу.

Они што су дошли раније, у прву собру, мимогред мезете врелу сарагу

запечену у плеку коју доносе сваки час. 

пију вино. Бањичко. Тако га зову, јел су они имали виноград у Бањици, с оне стране планине.

Доље испод Стјеника. Чим прођеш ону лакат кривину код Крста.

Ишо ја неколко пута сјесени да им поможем брати грожђе. Вино не мож да бидне боље.

Мешчини да би мого у марамицу да га сипаш. Само само дугме.

И неш ми веровати да на оној топлини неђе иза перваза или из дувара,

Бога питај оклен, измили мушица.

О људи љуцки, чудом да се чудиш, оно ноинцо преживљело воличачки мраз.

Коицно ли му е срце кад је оно воинцо, Бог те мазо.

.

И тако ти се тујнак до касно у-ноћ дивани. Љепота у-Бога. Навалили д-останем на конаку.

А рекли ми ови моји, ако те зуставе да преданиш, немој млого да се париџаш,

него остани те ноћи, па сјутра, после ручка ај кући.

И тако и бидне. Мене ти припане у део да спавам у једном кревету са сестрићима,

пошто они имају доста даљње пречине па е млого нас законачило.

Тако смо морали мено да се стјеснимо.

Полјежемо нас тројица, ја у средину, а они, један с једне, други здруге стране.

Ја ти вако раширим руке и потурим пода њине главе и пригрлим иг уз груди.

А они дошли нако питоми и меродавни ко нека размажена јагњад.

Ја ти школу нисам бегенисо нилјек, ал сам оне народне пјесме вољо здуше и све сам иг знао напамет.

И почнем ја њима да деклемуем Женидбу Душанову.

А они се у уво претворили.

Кад дођок до краљевијег сестрића, ја назинат појачам глас па распалим:

 .

Јао мене до Бога милога!

Сад да су ми два сестрића моја,

два сестрића, два Војиновића,

сад би они на мејдан изашли! – престали да дишу.

А кад би на пошљетку:

Та ти ли си, мој мили нећаче!

Благо мајци која те родила

и ујаку који те имаде!

 .

Тешко свуда своме без својега! – они у исти час, ко под команду, уздануше.

Реко, лако е мене кад ја имам два сестрића, два Војиновића.

Ви кад порастете, ја ћу бити на коњу, нико ми раван бити неће. Они се орадостише.

А бијагу још мали. Нису пошли у школу. Реко: знате ли ви да е казано:

Ко ш ђецом спава, упишан устае.

Они се заценуше од-смија…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s