Милорад Максимовић: Заборави али не заборави!


Заборави…

.

Заборави су део тебе јер их онда откриваш изнова и

изнова као дете беле лептире ујутру кад Сунце пева…

Заборави…

Заборави тугу и скочи у море среће али не заборави

да туга те убити неће.

Већ светлост једну на пут златоправа баца…

Сети се…

Сети се милине кад те мајка грлила и љубила без

краја… како је топлина мека њеног нежног загрљаја…

Сети се…

Сети се да си златне бисере пуне белине живота

оставио ама баш свуд…

Да тиме си посејао свој небески свод.

Знај…

Знај да ништа не знаш све док ум умује о знању а

душа мирно чека на ред.

Онда гле – вртлог свете енергије!

Знај…

Дух је оно што јеси и душа…

А она немирно мирно савршено црта белим пером

вечито ко си.

Јер данас сам причао са ветром 

И он ми рече како једно малено лице се мршти 

јер боли га јуче а гледа у сутра док сада…

сада протиче као река у даљини…

И поскочи перо те удари чело,

око пусти сузу две…

Прострујаше телом вечите истине,

како се бивало и како и биће.

Гле! 

Јутро Сварога свиће!

Добро, да ли је његово или не

остави људима да брину о томе..

Златоправ је твој пред босим ти стопалима…

Умрљаним зеленом док си ходио травом далеких

земаља света који се буди.

Трк! 

Неће више осванути дан мрк!

Већ само јутра божије деце…

Вагрена љубављу живота…

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s