Наташа Ђуровић: циклус „Жеље од тканине“-1


Болеле су ме очи од јачине боја дуге коју сам спазила кад сам поглед отковала од слепљених крила пчеле коју је киша затекла док је узимала нектар из цвета изниклог у пукотини бетона. Светло се ломило на  прозирним творевинама прошараним мрежом једва видљивих, мрких линија и одбијала, водећи око ка месту где је настала.

Из  мог погледа старог милијарде година, родио се бог Род.који је са себе стресао љуску, као што неки отресу равнодушност и у њему се, након стварања света, сакрио, преобличен у зенице.

И не знам колико ми је тачно година, није ни важно… Однекуд ми је дато умеће оштрења стрела, зато не бројим године, већ пловим временом за које кажу да пролази, тражећи самородно камење које чува жицу злата у себи. Не стидим се своје скромне одежде – шиле су је чисте руке. Огњено слово, као бајалица од урока урезано ми у крв.

Непрегледна поља, бојишта, голе врлети, све ни у чему и ништа у свему. Све лепоте и пропасти могу стати у толико, колико је оку потребно да направи један трептај.

Велики прасак и тканина. Поглед. Моје су жеље старије од неба и времена а време се рађа, као и камен. Време не може да прође, нити се може потрошити, али знам да ће људи  пригрлити измишљотину у корачати  запоседнути  њом; живеће свој страх и незнање, неизлечиве болести, а зора је, гле, тако румена, зајапурена од рађања младог дана.

..

Прича се може прочитати и другачије!

 

.

Време не може да прође, нити се може потрошити, али знам да ће људи  пригрлити измишљотину у корачати  запоседнути  њом; живеће свој страх и незнање, неизлечиве болести, а зора је, гле, тако румена, зајапурена од рађања младог дана. Моје су жеље старије од неба и времена а време се рађа, као и камен.

Поглед. Велики прасак и тканина. Све лепоте и пропасти могу стати у толико, колико је оку потребно да направи један трептај. Непрегледна поља, бојишта, голе врлети, све ни у чему и ништа у свему. Огњено слово, као бајалица од урока урезано ми у крв.

Не стидим се своје скромне одежде – шиле су је чисте руке. Однекуд ми је дато умеће оштрења стрела, зато не бројим године, већ пловим временом за које кажу да пролази, тражећи самородно камење које чува жицу злата у себи. И не знам колико ми је тачно година, није ни важно…

Из мог погледа старог милијарде година, родио се бог Род.који је са себе стресао љуску, као што неки отресу равнодушност и у њему се, након стварања света, сакрио, преобличен у зенице.

Светло се ломило на  прозирним творевинама прошараним мрежом једва видљивих, мрких линија и одбијала, водећи око ка месту где је настала. Болеле су ме очи од јачине боја дуге коју сам спазила кад сам поглед отковала од слепљених крила пчеле коју је киша затекла док је узимала нектар из цвета изниклог у пукотини бетона

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s