Анђелко Заблаћански: Они
У пуној глави чувам гнезда умрлих птица
И осећам миришу пера, пев им мирише
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи сам непој и ништа, ништа више
.
Руке ми вежу људи без душе, без свог ума
У туђој снази бесни, сами пред собом дични
Мене би да одведу далеко од старог друма
Без темеља, без грађе куле дижу невични
.
А мојој птици бране умрли пев да оживи
Залуд гудала, струне – невични време кроје
За бездушје њино – увек су други криви
Мада знам – за њих – сем њих други не постоје