Милоје Стевановић: Млинареве згоде и незгоде


Потље кад сам се, аман, замомчијо, бијагу ови моји направили млин. Бијо то први лектрични млин у целом нашем крају. Раније смо ми имали млин на аран мотор. И то е било за оно време чудо. Ал ово на струју, то ти је дупло чудо. Чудо над чудима. Кода нас ти је стално била налога. Људи пуна авлија из млогиг села. Споради те навале, нисмо га тулили поваздан. Ма шта поваздан радили смо, на смену, и ноћи. Мене ти туре да радим с Милинком, на равне части. Он ти је бијо музувиран и басташан. Ако би нешто требало дотећи, замјенити, поправити, он ти то реши док дланом о длан. Нема шта тај није знао око машина, алата. Све је имо у малом прсту. Бијо, што се каже, тата мата. Више је он имо у пети, но млоги у глави.

А ја сам ти бијо брашњав дибидуз. Од пета до увета. Оно јес да мора да се запне кад дижеш џак док га изручиш у кош, ал све друго е било рат. Више ти то дође шуркање. Ал мора да си на лицу места, јел мож да се деси да спане ил пукне неки каиш ил мај шта. И мора да припазиш да ти се не препуни вамо џак с брашном. Ил да нестане пшенице гор у кошу.

И тако, што е најљепше, туј си имо да се наглаш и наслушаш кое чега. Било е тујнак отменијег и басташнијег људи, потегалаца, правијег домаћина. Кад прозбори има шта да чуеш. Ал је било и коекакијег замужењака, вакабунди, скотина, балавркана, тантуза, бекричина што базде на патоку. Туј си мого д-угледнеш разнијег тркопиша, билмеза, безјака и коекагијег тртомудала што трућају и тучу нако ко онај по туђој кући. Ватају зјале поваздан. Од њиг ниси имо неке вајде, нити да чуеш нешто паметно, ал си имо да се исмијеш ко ниђе. Пођекад згодно поцркамо од-смија.

Тујнак си мого да се наглаш коња, да ти око стане. И вранаца и алата и дората и зекана. Истимарени, с кићанкама, прапорцима… И добријег волова. Исј. Пођеки пар има уларе с пуљкама, па меденица на кожном оковратнику, па згодни поводњици, кола азурна и ишарана ко ђетлић. На-љепоту. Да се немош наглати. Било разнијег волова. Вилоња, цветастијег… Све су им давали имена по изгледу: Цветко, Рујко, Муса, Шароња, Галоња, Златко, Рушко, Плавоња, Сивоња… Имо један пар, кажу да иг нагонили на вагу, о Јереминудне доље у Љубићу, и да су пресамитили преко петнес товара.

А бивало е да дође пођеко с неком рагицом, ил мршавим ко грана вочићима, једва главињају. Ако неђе заглаве у локву, ни да глону. Ондак тај сирома уиђе у локву и потури леђа уз канате те погура. Спочетка му оно блато шљицка оздо, а потље кљечка у кондурама ваздан. Озебе веселник с-ногува па почне да шмркља. Пођеко укоши чукуљице у јарам те догна мено пшеничице за мељаву. Каракушљиве сироте, реко-би само гроровину једу. Пролитале се, веселнице, низ вешалице. И види се да су лежале у баљези. Ваљда оскудијева с простирком. Јад и чемер. Шта ће, сиротиња ти е и Богу тешка, штоно се каже.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s