Давор Вујовић: Ка Хиландару
Град је тежак, људи су груби,
искрзани погледи, шкрипави зуби.
Ходам кроз буку, нешто ме зове,
осећам потребу, нејасне изазове.
.
Заборав стеже, пролазе дани,
прикази милости опет долазе сами.
Преноћи годину, преноћи десет…
Морам да одем, треба ми ресет!
.
Чекај…
Није добро поћи пре него си спреман
Да походиш праг свој, замагљен и древан.
Где је отаџбина опстајала
и када је није било,
у времена када се биће њено
само у сновима и нади крило.
.
Ево ме…
На камену древном стојим … да постојим.
И сећам се свега што и не знам како знам.
Године силне покушавам да пребројим,
из мрачне тишине све приче да спознам.
.
Тражећи историју пронађох себе
тачнијим од оног каквим сам сањао да се будим.
Са мртвима зборим, све бољим од мене,
И питам где да кренем у временима худим.
.
Ти мртви нису мртви, већ одсутни мало
и долазе стрпљеном понекад у госте
Све што срцу шапну у пар речи би стало.
Говоре праведном лекције просте.
.
Понос као свећа, као тамјан кротки,
у висине плаве тад поче да ме диже
Врећу гордости, терет огромни
За пар степеника ту одложих ниже.
.
И чух звона у тишини века
Звона што трепере и када су тиха.
Опет ћемо у Хиландар, препуни подстрека
И наде што стаде у ова два-три стиха.