Град је тежак, људи су груби,

искрзани погледи, шкрипави зуби.

Ходам кроз буку, нешто ме зове,

осећам потребу, нејасне изазове.

.

Заборав стеже, пролазе дани,

прикази милости опет долазе сами.

Преноћи годину, преноћи десет…

Морам да одем, треба ми ресет!

.

Чекај…

Није добро поћи пре него си спреман

Да походиш праг свој, замагљен и древан.

Где је отаџбина опстајала

и када је није било,

у времена када се биће њено

само у сновима и нади крило.

.

Ево ме…

На камену древном стојим … да постојим.

И сећам се свега што и не знам како знам.

Године силне покушавам да пребројим,

из мрачне тишине све приче да спознам.

.

Тражећи историју пронађох себе

тачнијим од оног каквим сам сањао да се будим.

Са мртвима зборим, све бољим од мене,

И питам где да кренем у временима худим.

.

Ти мртви нису мртви, већ одсутни мало

и долазе стрпљеном понекад у госте

Све што срцу шапну у пар речи би стало.

Говоре праведном лекције просте.

.

Понос као свећа, као тамјан кротки,

у висине плаве тад поче да ме диже

Врећу гордости, терет огромни

За пар степеника ту одложих ниже.

.

И чух звона у тишини века

Звона што трепере и када су тиха.

Опет ћемо у Хиландар, препуни подстрека

И наде што стаде у ова два-три стиха.