Милорад Максимовић: Као да је било сада . . .


Као да је било сада…
Све је круг живота. Испити и одлуке које

су пред нама ће одјекивати у вечности.

Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати!

Овлаш се ветрић играо твојом косом

ниси му хтела тајне одати.

Залуд те љубио иза левог уха ту…

.

Тихо си мислила као што имаш обичај.

Недопустиве лепоте у бисере белине

одаслала јеси, знам…у све рајске долине.

И онда ми стиже вест, сумраком обојена.

Док мир ми прекида њено звоно хитро,

у којем певам са твојом душом.

.

Јутро ће кажу сванути скерлетом.

Подићи хитро ће заставу мрачни

на којој ужасне руне моћи стоје. 

Плима жестока – не мисли већ следи жеђ.

И глад која зјапи црним…

Заборав пораженима, ужас прождеранима.

Чекам и гледам у мисли своје.

Не дам им пламена, прерано је.

Биће белине – у прави трен све!

.

Дође ми мач светла што ватром пева

а песма му сјајна и страшна!

Онда – кад мисао нам једна, одважна.

.

Ако ли смети да будем – кадар нисам,

онда ми светле очи твоје звездане 

не носе утеху, не.

Све спремно је. 

Чека се зов рога ловаца хитрих стрела 

што налазе циљ кроз даљине звезда. 

.

Чека се труба Сварога јер Сварга је нема,

само лепет крила лептира се чу,

што слеће ти на длан смело…

.

Знам…осећам.

Као да је било јуче. 

Као да је било сад.

.

Твој поглед и осећај додира 

ме часом пронесе до животних извора. 

Ах…живим и жудим а не требам ништа.

.

И све то је искра неугаслог трена…

Јер овога часа долази нови смисао.

Трубе се чују!

.

Није ми мрско громова прегршт 

сасути сред тмине црних.

Терет ми понекад сећање буде…

На све оне тренутне када нисам са тобом.

Када те не видим живу како Творца басне кројиш…

тада као да не постојим…

.

Шта се ту може…

.

Мисао створи тон победе

а мач запева са мном арије!

Замисли, неко је певао сред туге своје

срце срећно а груди су болеле…

Дух је тај што сјакти вечно.

.

Као да је ово све…

било.

Као да је…

Као да се све…

збило…

у Праву будућем.

.

Девет је великих мрамора црних.

Монолити света који пролази.

Споменици јада, беса што одлази.

.

Кад падне један, за њим мноштва ће.

Мудрост је који први сасећи 

мачем ватре и истине.

.

Огањ што гори у мени кадар је,

стићи и утећи и на страшном месту постојати.

.

Када ударити и где – мудрост је.

.

Веле мени Громовника чељад 

молимо те саслушај нас.

Понеси нас у тоболац 

радо ћемо твоје бити 

и кад треба запевати!

Низа стране мача твога 

и кроз очи јединога 

Живот Творца премилога. 

Пева нам се Роде сад! 

.

И мени се пева сад!

Песма гоја горе ломи 

и скривене тајне носи

и на светло бела дана

гује црне отровнице

извлачи и редом пали.

.

Сачекај ме тренак један мали,

сада мени сурицу зготови.

Нек је мило Сунце моје справи

које моја душа воли.

.

Повечерјем глед ти управи.

Стани тихо поред наше Брезе

Доћи ћу ти поветарцем лако

носећ’ вест која духом везе…

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s