Рефик Мартиновић: Поклони ми пролеће


Пусти ме да уђем

у твоје набујале године

и тајне немире

твоје душе

ноћас ћу прихватити

све своје грехове

и пожуде ноћи

нека горе ватре

са твојих топлих бедара

нека сикћу змије

из твојих недара

не желим испод снега

дисати цветовима висибаба

нити газити

пепелом сагореле љубави.

.

Љубави…знам

да је тешко

прескочити неке прагове

и обрисати утабане трагове

заборавити прохујале године

и дубоко заоране ледине.

.

Ако ти затребам

још увек живим

на старој адреси

на углу…у улици Брестова

препознаћеш ме…

носићу у наручју

осмех пролећа

и гнездо птица

дрхтаћу као дете

које се плаши мрака

и празних сокака

ушиваћу небо

да сакријем кише

које не волим више

поклонићу ти пролеће

и љубав

који су најлепши

кад се рађају

не волим слушати

тужне сонате.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s