Верица Стојиљковић: Раздан!


У време тамно, кад раздан стане,

Душа жива мотри непрестано;

Омче танких нити сече танано

И окове пред срцем раскива!

У трен кад тишина говори

Од сваке речи више,

Гледаш видом унутарњим,

Како земља, вода, почиње да дише!

У трен такав, рука да задрхти уме,

Јер сећа се и зна,  да тоболац стрела,

И мача одсјај и у овом времену,

Чека!

Нека, нека буде!

Нека буде сад, па за еона много,

Иста студен и иста врелина,

Јер њу прати живота радост,

Она, што тражи на земљи Човека!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s