Велике ноћи на обалу камену се спусте

девојка рукама нуди се небу

обична шезња потсећа нас на помор коња

мачка сама креће се у кружници питомо и мазно

по улицама без ивичњака

слепи пузе без белих штапова

стотину белих баба певају харе кришна

растрчалој деци из обданишта

он се пакује али не може да крене

јер метро не ради – његов поглед на свет

она плеше пред змијом

која на час престаје да се увија

и губи шаре а потом и отров

усамљена гледам у икону као у тигра.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“