Вукица Морача: „Мало знање удаљава од Бога, а велико знање нас приближава“


Дивна, зелена благословена равница се лењо протегла између две реке, Рујне и Бајне. Велико село, много кућа и имања, пуно вредних сељана и несташне и немирне деце, се благородно угнездило ту. Свуда се чују раздрагани и умилни гласови, дечија граја, све врви од животне радости.

Пролеће је долепршало са ластама и родама, озеленело бујну природу, разбацало шарене цветове по ливадама и пропланцима. Вредни и радни сељани кренули су са пољским радовима, од јутра до мрака. Али нека несташна, вијугава мисао се често гнездила у њиховим главама: “Да ми је да мало поседим код куће, да смирим душу и тело, да средим свој дом и своје мисли. Овде је само рад, рад, рад. Треба ми мали предах од обавеза и нових изазова.“ И тако, кад се рој тих мисли намножио, одједном се у селу појавила госпођа Чума (куга). Село као да је опустело. Сви се затарабили у куће и нигде не излазе. Перу и сређују одаје, чисте све ћошкове, рашчишћавају старе ствари. Тавани и подруми, наша свест и подсвест, се детаљно  чисте, сређују и проветравају.

Суседи се не чују, не дозивају, нема дневне приче и зачикавања. Људи се затворили у четири зида, одмарају, размишљају. Неки читају староставне књиге, неки древне записе предака, а сви се предали молитви по цео дан и откривању старих знања. Душе се отвориле, скривена знања су покуљала напоље, преци деле мудре савете. Сви позивају свог Свеца заштитника, моле за помоћ, обећавају да ће грешне мисли обуздати. Онда су се присетили дивне вежбе – да се загледају у своју душу и у центру пронађу вечити пламен. А онда њиме очисте своје тело и мисли и кућу и село. Зажелели су се сељани сусрета и дружења, звукова и гласова, рада у пољу, других људи. Почели су да сагледавају стварност на другачији начин и да схватају да мисли стварају свет. Многи су маштали, стварали нови лепши свет, креирали нову стварност – мање рада у пољу, више дружења и учења, стални разговор са природом,  срећни развој села на добробит свих. Чак су  неке породице правиле у мислима велики лик човека, као светлосни фантом и пунили га лепим жељама, маштовим приказима, складним развојем свега постојећег.

И тако, после две недеље затворених по кућама, старешина села се попео на прадавну стену, усред села и повикао: „Драги сељани изађите из кућа. Напољу је дивно време, све процветало и богато родило. Природа оживела без нас и наших лоших мисли и сталних јадиковки, а и госпођа Чума је наставила пут. Изађите да се чујемо и дружимо.“ И заиста, људи су прво, стидљиво провиривали кроз врата и прозоре од кућа, па онда несигурно излазили у дворишта и на крају се сакупили око древног камена. Природа их обрадовала – около лепота и дивота. Онда су, онако, срца пуног радости, заиграли старо коло, виловито –плаховито, па у круг, па у спиралу, као што и наш живот протиче. Весеље и радост су се расули по сунцу,  облацима, небу,  дрвећу, трави, мајци Земљи… Птице никад нису лепше и складније цвркутале. Па и пољске животињице су провириле из својих јама, да поделе ту радост живота.

Од тог доба, старешина села је забранио тужне и тешке мисли, а древна знања су сви изучавали. Сељани су имали обавезу да стално мисле лепо и радосно, а у срцу и души да носе молитву за складан развој свих. Редовно су се у храму заједно молили,  а понекад и свесно заједно маштали о новој реалности. Зато  је све цветало и расло, људи су се лепо дружили, сунашце је весело треперело. А душе су засветлеле и полетеле у сусрет свемирском уму, нашем Богу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s