Мирослав Цера Михаиловић: Црква
и убого и кљасто пресито гладно голо
иста завија тама и вија исто коло
.
тек ужарене главе неким крајичком свести
осете страшни усуд и на шта ће се свести
.
а све би баш све дали да једном мир ускочи
у изгубљени поглед снове усахле очи
.
сви траше спас у чуду у ћутању монаха
он саставља из ничег саставља те из праха
.
како се мери душа тежина праударца
строга остаје тајна Пајсија Хиландарца
.
као што цркву диже и где би и где не би
тако је диже изнутра у себи и у теби
.
а невидљива црква записом светог храста
нови отвара живот природно с тобом сраста
.
М.Ц.М: “Лом“