Милорад Максимовић: Кућа звезданог стиха
Кроз Бели Град под крилима плавог неба
тихо теку те велике реке две.
Над његовим скутима у видној даљини
у себи што носи кристал плави – гора је.
.
Кроз реку времена и тик изван ње
од чисте помисли белога ткања
стоји од искона кућа Звезданог стиха
чиста ко јутарње Сунце од знања.
.
Ту сред ње стоји дворана
и у њој огањ гори непрестано.
Та ватра живота високо сеже
до свакога и свуда постојано.
.
Љубав ка песми, сну и живој речи
ка нестварно моћнoм вагрењу
ка знању од првих што вазда јесу
у њеним одајама дух је вечни.
.
И лиру узме кад-кад момак млад
а гласе пусти богиња жива
што златно сребним власима блиста
а речима дивно на јави снива.
.
И ту се песма вине сред небеса
док срца што седе око огња тихују
у очима им пламен живота
мисли се роје, творе и сликају.
.
Кућа Звезданог стиха – лепа, тиха.
Јар је скрива од погледа мрких
у њој живи нешто више од речи
скривени златни дар – живостих.
.
Кажу предања о њој далеко
сваки Вилењак путе до ње зна.
Све Виле и Богиње светла
проносе светом њен тајни сјај.
.
Ако те пут нанесе незнано лако
ти спреми срце да куца полако
И дух нек ти је истина питка
док ступаш у кућу Звезданог стиха.