Осећам вечерас,док посматрам ласте

И пупољке ране,

Како срце моје полагано расте,

Ко видик у лепе насмејане дане;

.

Како с младим биљем постаје све веће

И лако ко крило,

И како му цело једно небо среће

И пакао бола не би доста било;

.

Како чезне за свим што би живот мого

Лепог да му даде,

И да му ничега не би било много:

Тако су велике чежње му и наде.

..

Осећам да досад све је било шала

Мога срца врела,

Да још ником нисам своју љубав дала

Колику бих могла и колику хтела;

.

Да у мени цела нежна плима

Речи неречени;

Да бих срце могла поклањати свима,

И да опет много остане га мени