Милан Миљанић: Ако за истину немаш меру


Ако за истину немаш меру

онда си сигурно на правоме смеру

спреми се сада се грехови перу

и покажи колку имаш веру

а сви ће около нешто да ти с’ру

насрћу прете на тебе се деру

понашаће се према теби

ко према уличном керу

баш зато песму ти и даље држи

за ум свој чврсто је вржи

гласом галами што више пржи

притисак њихов тад лакше се издржи

а спас долази све је бржи и ближи

зато хајде устај на ноге се дижи

крећи на време на време стижи

ово је теби што правду признајеш

знам сигурно ћеш да истрајеш

јер од ње никад не одустајеш

имаш довољно снаге не посустајеш

зато све од себе дајеш

кајеш се кајеш и кајеш

у покајању остајеш тако опстајеш

*

Владан Пантелић: Рађа се сасма особен песник

Чудни су путеви Јединога Бога! “Моји путеви нису твоји путеви“ – каже Бог. И заиста нису. Божје мисли се простиру до безкраја, човек  мисли од данас до сутра, понекад мало дуже, и размишља шематски. Још није научио да свесно гради своје догађаје, своју будућност. Није научио да гради свесно, али то непрекидно ради несвесно – мислима, речима, делима…

Овај мали увод сам направио због сопственог чуђења како се обрнуо живот Милана Миљанића, јако доброг ученика у основној школи и гимназији, уствари најбољег ученика. Родитељи и свеколика родбина су очекивали да ће направити велику каријеру у животу као инжењер, професор, да ће ићи даље, докторирати, итд. Тако размишљају сви тз. нормални родитељи. Но, деца и родитељи су посебни универзуми. Понекад су усаглашени, понекада нису. То је живот. Сви ми имамо сопствене путеве, тако је хтео премудри и милосни Бог. И само нас сопствени путеви испуњавају, туђи не.

Милан је изабрао да искуси кривудаве божје завијутке, да искуси и пакао и чистилиште. И изабрао је да из тог стања свести бистрооко посматра рај, тј. моћну реку Истар, недалеко од свог стана, рађање и раст Јарила сунца на истоку, румене заласке на западу, да посматра људе из своје перспективе слободњака, невезаног за уобичајена људска мишљења, критике, невезаног за савете, предлоге. Оно што је прошао Милан од гимназије до данас није упоредиво са стилом живота Ђуре Јакшића, Јакова Гробарова и других.

Милан је сада још млад човек, сачуване високе интелигенције, брзомислећи, дубоких паметних очију. Његову дугачку густу косу, која му у замршеним витицама пада до кукова, пожелеле би, очешљану, и велике диве Холивуда. Има фантастично памћење и ништа не заборавља. Пише лако и брзо и течно. И све, све око себе, види као безброј песама, јер је и сам живот Песма непрекидна, Песма тајновита.

Сви Божји програми имају позитиван исход. Али неки су тешки, претешки, и дуго трају. Човек има слободну вољу и моћ одлуке. Може да изабере свој пут упркос уобичајеним мишљењима. Можда Миланова душа тражи најтежи пут из сам њој знаних разлога. Ма где се човек нашао, ма какав пут изабрао, увек може да то промени на боље. Искорачи, Милане! Можеш, можеш!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s