Димитрије Николајевић: Седимо на прагу


Софији, Татјани и Наташи

Седимо на прагу. Кућа се стара

У разговору нашем сад одмара.

Над главом, у лишћу, шуми ноћ месечна.

Испод нас протиче река

Као небо вечна.

И ветар долази, са гране откида лист

Који нам пада на косу

Као златник чист.

У даљини гори звук. И у нама неприметно

Нешто се мења:

Опажамо, долази време сретно.

Тад замреше нам речи

Као испражњене пушке.

Доле у врту негде,

Опадају труле крушке.

Ваша ме љубав згреја. Кроз њу чујем

Анђеоски пев док сањарим,

Док путујем.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s