У неколико топонима на јужнословенском простору срећемо овај назив. Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама.

Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута. Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше заувек. Са њима и срећа народу. Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Тако је било када су жене могле бити виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.. Можда ће се саме појавити.

Кад свет опет буде бољи.

.

-Изводи из текстова Душана Божића и Иване Весић –

Извори: Луг Велеса ; Расен