Позвали су ме на крајњи југ

Хотентоти и Бушмани заједно

а ја наиђох на Зулу поштено племе.

Рекоше ми је бо баба

и потурише ми два гарава дечака.

-Води их куда знаш – и закачише се

За моје руке.

Где да их водим – упитах главног.

Води их преко мора – рече.

Али ја чекам једно у стомаку.

Није истина – наљути се врач,

ништа се не види – и отераше нас сво троје.

Кад је прошло неколико месеци

присуствоваше мом порођају.

Причали су на српском:

– Изађи, ‘ајде, још мало…-

Кривили су се, цичали

и окретали преко главе.

Касније ми објаснише

да то раде мушкарци у њиховом племену

да би се родио наследник.

После три године млади Зулу

се разболео и рече:

-Решио сам да умрем.

-Немој тако, само си мало болестан,

Проћи ће, – утеших га.

Али не прође ни дан и прозва ме:

-Жао ми је што одлазим,

зову ме преци мојих умрлих,

обавићу опроштајну молитву. Хвала ти.

Нисам веровала, мислила сам

да је у мој живот ушла

екипа сниматеља за нови филм.

 Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“