Хелена Шантић Исаков: Зулу дечак
Позвали су ме на крајњи југ
Хотентоти и Бушмани заједно
а ја наиђох на Зулу поштено племе.
Рекоше ми је бо баба
и потурише ми два гарава дечака.
-Води их куда знаш – и закачише се
За моје руке.
Где да их водим – упитах главног.
Води их преко мора – рече.
Али ја чекам једно у стомаку.
Није истина – наљути се врач,
ништа се не види – и отераше нас сво троје.
Кад је прошло неколико месеци
присуствоваше мом порођају.
Причали су на српском:
– Изађи, ‘ајде, још мало…-
Кривили су се, цичали
и окретали преко главе.
Касније ми објаснише
да то раде мушкарци у њиховом племену
да би се родио наследник.
После три године млади Зулу
се разболео и рече:
-Решио сам да умрем.
-Немој тако, само си мало болестан,
Проћи ће, – утеших га.
Али не прође ни дан и прозва ме:
-Жао ми је што одлазим,
зову ме преци мојих умрлих,
обавићу опроштајну молитву. Хвала ти.
Нисам веровала, мислила сам
да је у мој живот ушла
екипа сниматеља за нови филм.
Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“