Када са Јелице планине угледам Тијање

У мени заиграју и заспалице и дрхталице

Одједном је у мом бићу све на свом месту

Око се отвори – и видим да је свет склад

.

Птице ронопролећнице распростиру гнезда

И непрекидно певају песме богоузносице

Стара лија се прикрада тетребу занесеном

Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме

.

Гавран – стражар будно на јастребе мотри

Да му не покраду гнездо на електро стубу

Гуштери се јурцају по осунчаним стенама

Чобан тера овце и козе –покретни акварел

.

У мом дому стали и заспали кућни сатови

Заспали у времену али су будни у вечности

Нећу да их из вечности дирам нити навијам

Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније