Милоје Стевановић: Севап


Ономе ко донесе џак о себе, нисмо шћели д-узимамо ујам. Здоговорили се ја и Милинко кријући од укућана. А једноме сам стално дотуро. То нисам ни Милинку реко. Иако сам му мљео за-џабе, дотурим лопар два више но што е доњо. Па и три. Додам штети прида. Џабаишем. Од гроте. То ти је севап. Имањце му мало, нема овићка. Прљушица нека. Тако му припало у исе кад иг отац издјелијо. Ваљда ђе је најмлађи па добио лјечак. Колко да га не искоби. Кућица мала. Уџерица. Начоклешена горенак на ћави. Ал он то уђерезијо и препокријо. Шта ће. Мене се не познае, а њему зауварица. Да се поткрпи колко било. И он би вољо да може боље, ал му се не да. Није ладноклеп, ни ладолеж. Јок Бога ми. Нит лињак коно што има. Диринчи, веселник, поваздан кое ђе. Не мож нико казти да е завалит. Јок. Но дошо утржан и устаоц. И могу

ти рећи, уметан и басташан. Не либи се мај каког посла. Веле да е пљунути ђед, сунце га гријало. Не да се. Није поклеко. Мено, мено па е у-надници. Ђе гој ко има нешто да сради, ил жури да домири што е наумијо, зовне њега.

Он вришко отпарла. Никад не доцни на посо. Стигне, нако уздисан и раздрљен, сабајле, прије но што сунце баци прву ждраку по вотњацима. И запне љуцки. Неће дизврљези, да препелвери, да скемба каконо драго, да

смандрља нако преко воље ил д-измагањи. Јок. Мај шта да ради, ради апетитли. На њиви, ил ако помаже дунђеру, јал у шуми. Не мош да смотриш да е дрјемован. Нит да е љут ако ти је алатка тупа па само глаба и не мож

допепели ласно. Бож сачувај. Дошо нако меродаван и тијачак. На ране да га привијеш. И нема то да он нешто шаклами. И истрпи те ако си дрнован ил нешто накриво насађен тај дан. Није укољица. Пођекад узме посо ђутурице, па запне поваздан сам самцијат. Ал н-умије да погоди. Присто једном

дископа ендек човеку, између имања и пута, јевтино дибидуз. Само што није џабе. Виђо и он, ан је почо да копа, да е севио, да е тешкорадно, чипаво, чапорновито и прладљиво, ал није шћео да се попишмани. Тако ти се он бори дан ноћ, ал јопет некако тавори. Никако да закопишти. Није му дано друкчије.

Узимо е једне прилике земљу под кирију. Ал нема запрегу, нема алат. Оде му све на виру. И кад је узимо напола није боље прошо. Док плати орање влачење, вучу, оде кожа на батине. Знаш како ти дође: кола се на танком

ломе.Ђечица му оскудна и у поабаним и извешчалим аљинкама, само што нису дроњава. Има иг четворо. Све једно другом до увета. Треба им ђа ово, ђа оно. Сто јада. А треба му и брашна да жена зготови ђеци љебца, дукува

качамака, да развуче коре, да зготови уштипке. Није ни она веселница лоша. Немош да видиш да она неђе лура. И није нека инаџинка, нит аброноша. Није, казти, торокуша, да нешто клапиће и лампара ко што има коекакијег тука, џафтара и сокачара, што се спајташе и спанђају те чангрљају, торочу и чапљизгају поваздан да немош да им надаш џевапа. Јок. Ни с ким се она није покарабасила, нит је, далеко било, неки звијук. Ни, да рекнем, нека аљкавура, кошто има коекакијег ђубруша. Чисте ђеци оне прњице, ђеца измивена и гледна. Авлија никад забрложена ни закоровашена. Нема да видиш ништа растовржено ил заломатано. Све на своме месту. Кућевница нема шта. Што јес јес. Немош губаво да збориш. Оно јес дошла нако поверетизна. Сувињава и пожитка. Казти танковијаста. И жустра. Ал није зортуља, није плаовита, ил нека зликуша. Ни нека печа. Јок. Стално смерна и забрађена. Црнгарица. Није ти се она завитлавала ил завиривала у туђе ствари. Нит се појагмила на туђе. Јок, Бож-сачувај, не би то учињела ни за каке паре. Ал мешчини да е имала неку валинку. Мено, мено па е, кажу, нешто пробадало у стомаку. Ишла да се опасуе, чак у Радосавчевиће, код Олге Обрадове. Ал то јој се пробрцнуло. Није имало никаке вајде. Обадвое поштени ко Сунце јарко. И ђеца им сложна.

Нема то да се кошка ко што бива свуђе. Оно најмлађе нема шта да видиш. Макања. Јауд један. Ал музувирно. Не знаш из чег рјечи излазе. Чела му није равна. Да ти они нешто здипе ил затоме? Каки то. У дукате да иг пуштиш.

Они ти се помоле Богу кад гој сједну за астал. Читају сви зајно Оченаш.

И за све се здоговоре шта ће и како ће. Нако испотија, без деренџања. Нико од њиг није изразан, нит је ко икад чуо да они галате, ил да нешто шолапе. Даће њима Бог да се коварну кад ђеца ижџигљају и кад се здомчају снаге. Искобељаће се они, ја ти кам.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s