Словенка Марић: Сновиђење


 

 

Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима,
а не знам
јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га, и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.

.

Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене,
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.

.

Са будаластим речима,
обезнањеним,
ко од богојављања милости,
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим, а стрепим
има ли оног биља.
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.

-1994-

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s