Димитрије Николајевић: Лето


Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри лет

птице што високо ровари плавет. Све јача

помама улази у ниску грану. Ватра и један цвет

пију ме оштрицом мача.

Сад неко далек и безкрајан као свет

све брже

ка мени корача.

.

Ломе ме сокови. Пијанство плода сенчи ми вид

извијен до сунца у свом лету.

Ко да попије ово небо? Чујем: руши се зид

од мене до тебе, даљино,

коју видим, као и увек, сном занету.

О, како је тренутак наг и не зна за стид

док љуби

лепоту неначету!

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри кост

моја коју глође задихано лето. Низ реку

отиче неко чудно бродовље. Коре и један мост

диме се и лице ми пеку.

Сад на благодет мисли долазећи гост

и слуша

овог лета јеку.

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s