Димитрије Николајевић: Лето
Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри лет
птице што високо ровари плавет. Све јача
помама улази у ниску грану. Ватра и један цвет
пију ме оштрицом мача.
Сад неко далек и безкрајан као свет
све брже
ка мени корача.
.
Ломе ме сокови. Пијанство плода сенчи ми вид
извијен до сунца у свом лету.
Ко да попије ово небо? Чујем: руши се зид
од мене до тебе, даљино,
коју видим, као и увек, сном занету.
О, како је тренутак наг и не зна за стид
док љуби
лепоту неначету!
Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри кост
моја коју глође задихано лето. Низ реку
отиче неко чудно бродовље. Коре и један мост
диме се и лице ми пеку.
Сад на благодет мисли долазећи гост
и слуша
овог лета јеку.