Десанка Максимовић: Самоћа


Од јутра ходам адом
Између набујалих вода
Нигде никога, само тајна
Замршена грања,
Само ја и самоћа
Бескрајна, слатка и очајна.
.
Нигде зверке, детета, човека,
А мирис сунца наноси те отуд
Одакле нећеш доћи никад,
И небо има сјај твојих беоњача
И одјек једног поноћног плача
Уза ме корача.
.
И кад год ме грана дирне,
Чини ми се твоје раме
Иде уза ме,
Од сенке на стази учини се
Да ти чекаш,
А знам да то не може бити
Од сад па довека.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s