Милица Мирић: Ево нас, Десанка, на гробу твоме


У доба сутона раног, пре самог заласка сунца, успављују ме тихи нечујни његови зраци и успорена вожња, те тонем у сан.
Заустависмо се лагано. Ја отворих очи осетивши да нема више вожње и нађох се у хладу столетних липа.
Негде у дубини душе осетих да ми Миливој, као и увек, припрема пријатно изненађење које баш овде откривам, а знадох да ћемо једном, у некој изузетној прилици доћи овде где је долазила Десанка врло радо проводећи како срећне, тако и сетне тренутке свога живота на овом месту, да би, ето сада, почивала на једном делићу некад разигране ливаде прекривене главицама булки где се у хладу сада не чује ни најмањи дрхтај листа липе, где само огромне сенке скривају руже и бокоре белих цветова бегоније.
Сенке се полако помичу у смирају дана.
И све је мирно.
Преко уских камених степеника, дрвеним мостом пређосмо поток, чијим водама бистрим оде и Она. Можда је поток овај поведе дубинама светлуцавих бисерних капи и успављује је сада, а тек што жубори уморан од дугог пута?

Ево нас, Десанка, на гробу Твоме. Бранковина Те Твоја чува.
Златним словима Си још за живота исписала своје име на крсту православља.

Покушавам одгонетнути чије име сам прочитала крај Твога на тамној мермерној плочи.
Ко је тај Сергије Сластиков- Калужнин рођен 1896. године?
Ко је тај човек крај којег Те, 1993. године спустише нежно попут стихва песамаТвојих, које си нежно поклањала Њему?

Ко ли то данас, пре мог доласка дође и спусти Ти беле руже на гроб, крај мале московске цркве Василија Блаженог са Кремља, кад Њега нема?
А где су те сићушне птице из крошњи огримних и тамних?
Зашто ћуте?
Можда Ти оне осташе без песме?
Па, зар је могуће да се ни један цвркут не јави?
Крај Тебе су сви гласови занемели, или је то само зато што својом песмом птице не желе реметити мир, у којем почиваш?
Одавно си већ овенчана цветовима белим чедности Твоје, те Ти се и гробом простиру они.

Седим на једној од дрвених клупа крај хумке Твоје, а мисли се роје и навиру.
Мир, ево, ипак ремети неко; то је плавокоса девојчица, што као пчелица зуји, угра се и смеје, а у зелениј, боје траве хаљиници, попут травки што Ти се зором росе, крај хумке.
То Милица мала долази овде ведрога лика.
Можда су те руже њеном ручицом стављене у име многе дечице српске , Теби и Сергију?

Устајем, шетам.
Стазе, по којима си газила, Десанка моја, сада негују потомци српског нам народа и не дају трњу да их прекрије, нити у папрат да зарасту.
Чувају ову земљу синови Твог народа, земљу, о којој си писала некад, а која у душама нам остаје вечно, као рана непреболна, рана која никада не зараста, земљу, са чијих цркава звона ударају све јаче, а чују се све даље.
И овога пута је тако!
И овога пута нам најављују смртне часе, али, овај народ се не боји!
Не стрепе потомци српског рода, баш као што нису ни они из прошлих дана, из прошлих векова…

Миливој ме остави саму, да на миру размишљам о миру, а он, по старом обичају зауставља мир својим апаратом…

19.јула 1998.године.

Одломак из путописне књиге
“ ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s