У овој ливади познајем ја већ многе влати.

Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.

Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.

Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.

Изнад усана ми је већ мирис сена:

Сутра ћу и друге избројати.

У овој ливади до жбуна има девет мравињака.

Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.

Онда подигнем главу и гледам игру облака.

Ја знам колика је ливада:

Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.

На жбун могу да стану три птице највише.

Кад пођем према њему: прво једна полети.

Погледам за њом у небо:

И две се изгубише.

Онда разбијам главу на шта ме то подсети.

И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:

Онда ми се учини да шапуће ливада.

Напрегнем ухо и слушам.

Мени је сасвим добро у ливади.

Седнем на влати

И пуна ми је душа.

Фото: Синиша Лазаревић – Ливада цветна