Стеван Раичковић: Ливада
У овој ливади познајем ја већ многе влати.
Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.
Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.
Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.
Изнад усана ми је већ мирис сена:
Сутра ћу и друге избројати.
У овој ливади до жбуна има девет мравињака.
Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.
Онда подигнем главу и гледам игру облака.
Ја знам колика је ливада:
Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.
На жбун могу да стану три птице највише.
Кад пођем према њему: прво једна полети.
Погледам за њом у небо:
И две се изгубише.
Онда разбијам главу на шта ме то подсети.
И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:
Онда ми се учини да шапуће ливада.
Напрегнем ухо и слушам.
Мени је сасвим добро у ливади.
Седнем на влати
И пуна ми је душа.
Фото: Синиша Лазаревић – Ливада цветна