Милоје Стевановић: Гобеља у блато, гобеља из блата


А наше ће дизамеље. Знаш како ти дође: Гобеља у блато, гобеља из блата. Видим ја. Дошо куси по свое исе. Покарабасиле се неке и неке ствари. Јаком иду Мара и сватови. Жив бијо па виђо. Знаш како е казано: Ко се узда у богаство, пропашће, а праведници ће се зелењети ко грана. У неким имућним кућама нестае смерности. Нестае стида. Нестае оне побожности кака е била земајле. Малмал па се поџавељају. Пројолпазило се то. И пресалдумило. Згодно обнерадило. Понеђе и покваренлук завладо. Силе се. Неће то д-изиђе на добро. Ђе гој се осиле, туј ће да се потпети и поклекне. Туј ће да омали. Вишња сила озго ће то да поткусура. Па ком опанци ком обојци. Јанпут чекали мељаву двоица млого добриг људи. Отмени и опчувани за њине године. Дошли нако личити. Згодно обучени. Шајкаче, нове гуње. Онај један бијаше обуо баканџе. Извиксане, реко би је пошо на сабор. Кад прекршта ногу преко ноге, сјевне блокеја. Милина иг поглати. А још већа милина чути како зборе. Сједе на клупи пред млином и разговарају. Пришљмчим се ја поближе, нађем се, баксем у послу, брискам кобајаги метлом и слушам. Е, имо сам шта и да чуем. Ко кад поп чита. Мешчини још и боље. Отреситије. Не могу ти опричати. Онај што је, нако, пунији запођену разговор:

A− Шта да ти кам, мој исписниче, нека пакоштиња завладала у народу. Нема оне слоге ни радости. Ко да смо сметнули с ума што су наши стари зборили: Не одреци добра онима којима треба, кад мош учинити.

− Јес, јес. Једнако викаше мој весели отац, Бог да му душу прости, како е у Светоме писму казано: Раздјели седморици и осморици, јербо не знаш какво ће зло да бидне на земљи. И говораше: Баци љеб свој повр воде, па ћеш га наћи после млого времена.

− Јабогме. Позаборављо народ да е казано да се богат и сирома срећају и да обадвојицу Господ сотвори. И да е подашна рука одвајкад бивала богатшија и да е онај кои е напајо биво напоен. Сад се то никог не сматра. Узвијонуло то. Подурјасио иг онај куси. Мисли само како за-се да наваше, да здомча, да приграби, д-отме. Не зна да е отето проклето. Кад видиш неког како му зинула ала да с-обогати, знај да ће му доћи сиромаштиња.

− Побјешњело то, исписниче, право каш. Не зна да се на добит срећају  сирома и онај који дае, јербо обадвојици Бог отвара и просветљава очи. Раздарушну човеку све иде руке. Аирли. И оно што попружи, врати му се дупло. Каки дупло? Тродупло.

− Вазда е бивало да онај што просипа све више има, а онај што тврдуе из дана у дан сиромаши. Оно, треба штеђети, јел је казано у Радише доста бише, у штедише још и више. Ал сироту припомоћи, то е велики севап. И Бог то накнади.

− Одвајкад ти е сиромаштиња и срамота долазила на оног који одбациваше поуке ђедова нашијег. Нарочито сад, у ово време, како стижу ови школци. Мисли то да е посисало сва знања овог свјета. А, у ствари, не види диље

од носа. Бијо мој покојни чича, Бог да га прости, богомољац. Он ти је стално ишо уз владику Николаја. И причо ми како е Владика говорио младићима да се не поносе својим знањем пред неуким очевима, јербо е очиња љубав млого вреднија од њиног наука. А ђевојкама е, каже, зборијо да се не диче својом љепотом пред погуреним мајкама, јер је, вели, срце у костима њинијег мајки љепше од ђевојачког лица. Каже да е тај свети човек позиво омладину да клекне на кољена ш њим еда би зајно заблагодарили Богу што нам је заповиђо да почтивамо оца и мајку, и да се через то поштовање научимо ценити све људе и жене на земљи. И да нам поможе да се тако научимо поштовати и ценити времена и покољења која су прије нас прошла.

− Па ја! Зато е и казано да е боље мудро, макар и убого дјете, неголи матор, а безуман цар.

− То е тачно. Коно што е тачно да е бољи сирома који корача без злобе, но богат кои иде кривим путом. Каже да се у Староме завету помиње један пророк кои е вико оновременим људма што су се силили и бјесовали:

Вратите се, вели, с пута злога и поправте путове свое и дела своја!

− Па јабогме. Свагда човек мож да се покае и исправи ако има увета да чуе. Ако га ђаво не шчепа и не узме под свое. Стра ме да ови данас, што су се здомчали власти и кои уче ове безбожне школетине, нису оглувљели, па не

чују шта нам у аманет оставише ђедови наши и млоги свети људи, но мисле како е од њиг постало све, а они, тамо они, од мајмуна.

− Ма није ми до њиног мајмунисања, право ти кам. Бестрага им глава. Но ме стра, да ти нако браски речем, да не заведу ови јадни народ за Голеш планину и да не навучу проклество на њега. Ништа што обичан народ ни лук јео ни лук мирисо. Од памтивјека се зна да безбожан и неправичан домаћин навлачи проклество на кућу и сву чељад, исто коно што влас имајући људи, кои газе закон Божји, навлаче проклество, не само на себе и своју чељад, но на сав народ.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s