Милорад Максимовић:Јава је сан
Оно што у теби је као искра живота, јаче је од твог
незнања и свих страхота. И рађа и светли и када
потонеш и умиреш – плод живота
Ноћ тихује.
Само је славуј стиховима својим прекине.
Замишљени Месец плови небом и хита јутру које не постоји.
.
Јер нема ничега, не!
На овом свету који тугом болује.
Невидљиве сузе точе кристалне судове.
Богиња Земља плаче.
.
Све је само трен у вихору.
Одсјај зрака вечерњег Сунца румени.
Одбегли осмех окупан сетом.
Лагани трзај срца што копни.
.
Све је црно у доба таме.
Она боји ли боји својом образином
хаје ни мало за песме деце светла
доноси прегршт смрти, студени, беса.
.
Али знај!
О ти који се будиш са ватром наде у срцу,
која и даље песмоведиш и целиваш.
Сунце не стрепи шта ради тама.
.
Сунце је бог и живи у нама.
Творац живота посеја небеске ливаде
и у њима Звезде сјајнице Сунца сестрице.
Да с’ пробуди богињица свака и бог вазда роди у јунака.
.
Који више ватре воле живе
нег’ сва блага да се њима диве.
.
И гле!
Слете ми вилин коњиц на длан.
Свиће зора Божије деце…јава је сан.
-Извор- Звезда Род-