Милорад Куљић: Самотно дрво


Човеком сам и ја некад био.
Циљ једини мени било благо.
Богатством сам себе обожио.
Ни пред Богом ја се нисам саг’о.

Када ме је Светлост усисала
радовах се сјају златнога тунела.
Пред Олтаром душа прогледала.
Судише ми сва моја недела.

Од огња ме покајница спаси
којом часни престо ја осузих.
У самоћи кајаће се греси
којима се к’о човек задужих.

Столетно сам дрво на пропланку.
Самоћу ми звери и човек наруше.
Радујем се свакоме састанку
као киши након дуге суше.

Звук тестере би ми слобођење.
Кроз Светло се пред Олтаром обрех.
Спреман сам за ново човечење
душе коју за мало сагорех.

Ево задњи круг сада обрћем
као монах у сред манастира.
Души својој ново јутро свићем
на путу до блаженога Мира.

Фото: Храст Исцелитељ, село Тијање, Гуча

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s