Рефик Мартиновић: Последњи плес
Већ дуго
у сенкама живота
године се додирују
данима који се безглаво јуре
у негледању
и никад нисмо знали
да ли смо постојали
или смо живели у сновима
у сретањима и растанцима
у чекањима бесмисла
који ломи и камене љубави
и траје док ми трајемо.
И све као да је било јуче
ушла си у мој живот
и прислонила своје ноте
уз мој образ
док се моја рука
свила око твога струка
а из сањивог града
чула се нека дивна балада
док смо у тами крали
мирисе ноћи
иако смо знали
да ће све проћи
и да ћемо плакати
кад кише буду испраћале
наше дане љубави
а бол стењала
и прогањала наша сећања
све док живот траје.
Зато дођи драга
да још једном
бар у сновима исећањима
калемимо пољупце
мирисом јасмина
што однекуд долази
нека на нашим уснама
ватре чежње горе
док чекамо пијане зоре
и ушивамо ране
прохујале младости
…нека последњи пут
моја нежна рука
плеше око твога струка.