Рефик Мартиновић: Последњи плес


Већ дуго

у сенкама живота

године се додирују

данима који се безглаво јуре

у негледању

и никад нисмо знали

да ли смо постојали

или смо живели у сновима

у сретањима и растанцима

у чекањима бесмисла

који ломи и камене љубави

и траје док ми трајемо.

И све као да је било јуче

ушла си у мој живот

и прислонила своје ноте

уз мој образ

док се моја рука

свила око твога струка

а из сањивог града

чула се нека дивна балада

док смо у тами крали

мирисе ноћи

иако смо знали

да ће све проћи

и да ћемо плакати

кад кише буду испраћале

наше дане љубави

а бол стењала

и прогањала наша сећања

све док живот траје.

Зато дођи драга

да још једном

бар у сновима исећањима

калемимо пољупце

мирисом јасмина

што однекуд долази

нека на нашим уснама

ватре чежње горе

док чекамо пијане зоре

и ушивамо ране

прохујале младости

…нека последњи пут

моја нежна рука

плеше око твога струка.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s