Никад стихови не могу да сроче
како тешко кроз живот пролази
остављено дете и заувек сироче
ни судбина га на трен не помази.

Живи несигурно без икаквог ослонца.
Кад одрасте све трпи и свима се склања.
Кад га мајка баци са пупчаног конца
нит животна уз први удах постане му тања.

Дупло се више од свих труди да успе
ал’ му тај напор не признају људи.
Најважније улице душе одувек су пусте
без корена да живи узалуд се труди.

Ко својих нема сви му свашта могу.
Увек има неко ко из обести пакост спрема.
Да погоде где највише боли увек могу
и да кажу злурадо,шапатом „Никога нема“