Ошо: Љубомора


Ви волите неку особу – макар мислите да волите ту особу… Ако стварно волите онда је немогуће да сте љубоморни. Ако откријете да та особа воли неког другога, ви ћете бити срећни: ви волите ту особу, а она је срећна са неким другим; све што ви желите је да је учините срећном. Ви се нећете осећати љубоморним; напротив, ви ћете осетити захвалност према особи која је вашу љубав учинила срећном. Ви ћете осетити велико пријатељство. Али то је у вези истинске љубави, која је заиста ретка прилика. То што постоји у име љубави је само идеја.

Ако „волите“ значи да поедујете ту особу. Када ви „волите“ неку особу значи да она не може волети никог другог. Ако воли неког другог, она вас вређа; она доказује да сте мање вредни, да постоје бољи људи, људи који се могу више волети од вас. То вређа ваш его, то повријеђује вашу поедовност, то вређа вашу монополистичку идеју. А то је у суштини и кукавичлук јер ви не покушавате на непосредан начин да се суочите са чињеницом о вашој љубави. Ту није питање да ли ваша љубав воли неког другог; питање је да ли ви волите ту особу? А ви нисте довољно храбри да се суочите са тим питањем. То је право питање које треба поставити.

Ако волим ту особу, ништа ми друго није важно. Љубав допушта слободу. Љубав допушта да она ради што год осећа да треба да ради. Све што осећа да јој може донети блаженство, то је њен избор.

Ако волите неку особу, онда се не мешате у њену приватност. Остављате приватност те особе нетакнуту. Ви не покушавате да се огрешите о њено унутрање биће. Ви не желите да вам она говори где је била, зашто је дошла касно. То уопште није у реду. То је њен живот: где је ишла, да ли је дошла касно или не,… Ви волите ту особу онакву каква јесте – а она је таква. И никада не покушавајте да се мешате у њену приватност. Ви не отварате њена писма; не гледате у њен новчаник, у њен дневник и белешке са телефонским бројевима. Ви не покушавате да откријете неки знак. Све је то ружно.

Ви треба да се суочите са собом. Ако се не суочите са тиме, ви сте кукавица. А ако то сакријете, ви стварате толико гнева због љубоморе да сасвим заборављате да је то само ваш кукавичлук. То што је било потребно је да сасвим рашчистите да ли је то била само замисао да волите ту особу или је то заиста стварност. Стварност нема проблеме; само замисао доноси невоље јер је она површна. Испод тога има превише смећа тако да вам та замишљања не могу помоћи. Чак и нека мала ствар може покренути невоље.

Ја не могу замислити да се две особе могу посвађати због било чега ако се заиста воле, да могу покушати да наметну било што једно другоме, да могу покушати да спутавају другу особу у било ком чину.

Основни захтев љубави је: „Ја прихватам особу такву каква јесте.“ Љубав никада не покушава да мења другу особу на основу властите замисли оне друге особе. Не покушавајте да скраћујете особу ту и тамо и да је стварате по властитој мери – што се чини свугде у свету. Људи који мисле да су у љубави – они непрестано злостављају једно друго, покушавајући да створе слику коју они желе. Они желе другу особу само као марионету – а конци треба да буду у њиховим рукама. Исто то чини и друга особа: и она жели да ви будете марионета а да конци буду у њеним рукама. Тако се стварају непрекидни сукоби, патња и бол.

Човек почиње да осећа велико питање: зашто су песници написали толико много дивних ствари о љубави? Изгледа да им се ништа није догодило! То је само у поезији. Стварна чињеница је да већина песника никада није волела. Они су у љубави са идејом љубави, зато и стварају предивне песме, предивне романе. Или су можда волели, али су у томе били веома неуспешни тако да су у својој поезији стварали идеале како би утешили себе. На пример, Лав Толстој је током читавог живота био злостављан од своје супруге. Посљедњег дана његовог живота, она га је толико мучила да је он морао ноћу да напусти дом и да оде на железничку станицу, где је на клупи умро. Он је био гроф, имао је огромно имање и земљу и све што му је било потребно – али је живео као сиромах. Супуга је са свиме управљала.

Она му није допуштала чак ни да има пријатеље. Она је била толико љубоморна да му није допуштала да у њеном присуству чита или да пише. Он је морао да пише вани у врту или у пољу; сва његова дела је написао ван куће. Њена љубомора је била таква да: „Када сам ја присутна, ти се више занимаш за роман. То ме вређа!“ А тај човек је написао тако дивне књиге и тако дивне ствари о љубави да, уколико не бисте знали ништа о његовом животу, не бисте могли поверовати како је то могуће. То је била надокнада. У свом животу му је тога недостајало; он је то стављао у своје романе: он је у својим романима маштао о животу какав би желио да живи само да би заборавио на свој живот, ружан живот.

Тако песници никада нису волели и спознали љубав, никада нису упознали агонију тога; или, ако су волели, они су упознали агонију али су желели да упознају екстазу. Зато ћете у њиховој поезији наћи екстазу љубави. Али истина је у томе да је читав свет непотребно злостављан.

Да, то је кукавичлук који вас држи под тортуром. Само се суочите са том чињеницом, да ли ви заиста волите ту особу или не. Ако волите, онда нема потребе за условљавањем. Ако не волите, ко сте ви да постављате услове? Оба начина су јасна. Ако волите, онда нема условљавања: ви је волите онакву каква јесте. А ако не волите, ни тада нема проблема: она је за вас нико; нема потребе да постављате услове. Она може радити што год жели. Али човјек треба да се веома искрено и поштено суочи са својим осећањима. А то непосредно суочавање са вашим осећањима вам одмах указује ваш пут.

Живот није тежак – ми га таквог чинимо јер смо кукавице: ми не видимо ствари за које знамо да постоје. Увек је лако да се суочимо са стварношћу. То вас чини безазленим; и непотребне сложености се не указују. Иначе, човек живи у машти да воли, да може умрети за другу особу. Ви не можете ни видети да је неко срећан са неким чак ни на минут – а ви мислите да можете умрети за другу особу! Само покушајте да увидите што заиста има у вама према другој особи – и љубомора ће нестати. У већени случајева, са љубомором ће нестати и ваша љубав. Али то је добро, јер што има у љубави која је пуна љубоморе, која није љубав? Ако љубомора ишчезне, а љубав и даље остане, ви тада у вашем животу поседујете нешто чврсто што вреди имати.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s