Милоје Стевановић: Чувар покојника


Тако ти је кода нас долазило млого људи. Ан једни изиђу, други уиђу. А, што вико онај, колко људи нолко ћуди. Свашта се тујнак могло чути и виђети. Дошо једне прилике у млин човек оздо из Драгачице. С воловима и двоколицом. Турио на прјесло бременце сјенца да бацне пред вочиће док чека мељиво. А за себе поњо пљоску ракије у унутарњем џепу од доламе. Понуди мене. Гуцни, вели, ваља се. Ај да га не уцвелим, накреток. Нако из атера. Пишора нека. Такша млого од наше. И згодно тукне на патоку. Ђе мож доље да бидне ракичина да ваља. Мало, мало, па иг увати магла. Свака ти је воћка кода њиг чвргава. Труде се они, ал не вреди, брља брља. Нема ракије без овијег присојниг јеличкиг вотњака, ђе сунце грије поваздан. И ђе нема магле ко да се не ваља.

И прича он како е било, подавно, кад му е издано први комшија. Умрје веселник, сунце те гријало, неђе тамо око Прокопља. Искупили се, вели, ми нође око  покојника, окупали га, обријали, обукли укопно одјело и све нако како доликуе и требуе. Мене, каже, остало мено нажао што га нисам почешће обишо од кад је побољо. Кад је бијо на аперацији, само сам јанпут ишо те му одњо мено понуда. Потље га отпуштило из болнице. Ко беше се мено глацно и коварно. Ал не вреди. Године учињеле свое. З-дана у-дан га савлађивала болес. И, вели, тако ти ми пијуцкамо ракију за покој његове душе, и сједимо според његовог кревета. А жене послују по кујни. Пођека изљегне у авлију те откука с онима што јаком долазе од даљње родбине. Јоој, брале! Јоој, убојити радениче! Јоој, кућевниче! Јоој, кукуј нама. Јоој, што нас остави, брале?Јоој, што нас у-црно зави! Јоој, поздрави нам тамо свијуг! Јоој, поздрави нам нану нашу! Јоој, и кажи јој… И тако док не падне сутон.

Кад је било, вамо, глуво доба ноћи, вели покојников братучед, вако. Ја сам, међ вама, не рачунајући укућане, понајпречи. Ја ћу д-останем да чувам чила, а ви ите те одморте. Сјутра ће тешки свјет вође да добанда. Биће авлија пуна ко кошница. Треба то дочекати, послужити. Треба сретити тај народ како ваља и требуе. Није ово кућа Ђорђа Вране. А и заслужио је чиле, Бог да му душу прости, да га ноћаске ја подворим, нако з-душе. Сад и никад више. Млого добра ми је учињо што му никад заборавити нећу. Нит могу, овога ми крста. И да знате сјутра ћу да се порушим. Бар до четрес дана. Нећко се покојников син, ал сви гракнуше те га наговорише д-иде и он и жена му да мено дану. Колко било.

Заувар је. Кад домаћин напошљетку пристаде, он ти ондак, доње пуну влашу ракије из подрума, а његова жена љеба и сира. Да се нађе, при руци, чувару меита. Ко веле, дуга е ноћ. Тако е и-било. Те ноћи се догоди нечувена брука коју нису смели да причају док се није прекадила четресница. Тек кад су издали то подушје, ондак ти се ствар овира. Знаш како ти је казано: Нема ништа тајно што неће да бидне јавно.

Елем, кад је осто сам, синовац покојника се, нако сједећки, присјећо свиг минулиг дана. И како га чиле носио на кркачама са сабора кад је бијо дјете, и како му е купио кракер на вашеру. И како му е једне зиме наредио лигуре. И како га избавијо од Видоевог кера. И како му е јанпут доњо пун вишек болбона, начињен од новина. И како му е тепо: Миле-пиле, снаго чикова, соколе мој. И како га е, кад је одврко, смотрио иза сјена да, кријући, пућкара и није шћео да га офира. Но му потље попружо да пуши ш њим на безец. И тако. Кад и кад му навру сузе на-очи. Стегне га нешто у грудма. Он ти, ондак, д-ублажи тугу, цугне, за покој му душе, и прекрсти се. Па јопет тако. Дугачка ноћ. Мено по мено, он ти ону ракију мимогред изарчи. Аман, целу влашу. Не оста два прста. Није ти он бијо алав ни на како пиво, ал сад му некако придошло, те га превари команда.

И он ти придрјема тујнак на клупи. А она се потревила прештуљаста, па га пред-зору нажуљило. Ондак он, ко вели сам себе, дај да сједнем мено на-кревет, мекше је. Нође според јадног чика. Најпрво га пољуби у чело. Па се прекрсти. И тујнак приспи. Тако, у-сну, он ти се испружи. Нако позамашан. Утом ти оне даске што држе сламњачу поиспадају ш његове стране и он кљокне доље са све сламњачом. А покојник ти се преврне озго на њега. Како бијаше ем уморан, ем подобро натего, он се ни не пробуди но настави да спава. И да рче. Нође испод чила. Кад је свањивало, ете ти снаје покојникове ђе иде. Носи слатко, воду и каву. Кад је наминула у собу она ти врисне што е грло држи. Реко би је љошти гуја љута. И испушти ти она, веселница, од страсти, и џезву, и шољу и све нако ђутуре с послужовником. Дотрчи њен човек, нако у гаћама, и виче из предсобља:

− Шта ти би, очију ти твојиг? Што се дереш сабајле, кумим те Богом?

− Јој, не питај! Повампирио се тата!

− Није ваљда усто?

− Ма није само усто, него дави бралицу.

Тако док он то прича, наиђе Здравка Плазинска, у оним њени изанђалим ркама. И с оном њеном амбуљом. Бијаше и мено бркљава. Кадар се, јадна, и опљузгала. Турим јој ја нође, у ону њејзину амбуљу, пуну пунцијату, ону велику, артијану кесу брашна. Брат брату, вата пешес кила. Можда и појаче. Шта ће сирота. Нема ни кучета ни мачета. И она е Божје створење. Да јој, вако, народ не попружи, ко брашанца, ко машчице, ко сирца, пасуљца ил мај шта, цркла би веселница од-глади. Сви кажу кад њој нешто дадну да им то на батлину изиђе. И зато оћеју скоро сви да се осевапе. Није џабе казано да ономе који попружи сиромау, неће завалити.

А причају старији да е та кућа у којој је рођена Здравка, била имућна. Како се то изокренуло Бога ти питај. Мора да е неко у њиној поврзици начињо неки белај, па то стигло. Знаш како кажу, казна Божја мож да стигне одма, а мож да стигне доцније, веле, чак тамо до седмог кољена.

Зато е и казано: Немој па се не бој.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s