Десанка Максимовић: Србија се буди


Ноћ се хвата.
Србија се буди, постаје она стара;
шапат иде од јаруга до појата,
од камена
до пастирског пламена.
Даљине светле од звезда и ватара.

Људи у мами постају
опет страшни и мрки;
давнашња дела опет се збивају:
намерници сву ноћ на прозор куцају,
погледом само Бога називају;
око при дрхтавој свећи сене,
пушка плане.
Хитро: скоро ће да сване.

Над Србијом ноћ се хвата,
ноћ, час доброг заборава;
прљава копрена се са Србије скида;
сијају шуме од светлих успомена;
нема више пораза ни стида:
у сваком пазуху брда,
у гнезду крстина и сена
по јунак спава.

Коњи сву ноћ касају,
уши радосно чуље;
чују се одасвуд јуначки крици,
одасвуд гласник хода;
путеви су опет бели
као да су њима јездили
само устанички коњаници.

Србија се буди, животом витешким опет живи
од сутона до зоре.
сви који су за смрт њену били криви,
који нису пали
на њеном прагу,
постају опет људи,
спирају са имена љагу.

Србија се опет буди:
све што се зачиње
у напаћеној утроби жена,
све што ниче из мисли
и семена,
све што на тлу Србије
живи и роди
намењује се слободи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s