„Живот је ритам који се мора спознати. Ја осећам тај ритам и управљам се по њему и препуштам му се. Он је врло захвалан и дао ми је знања која имам. Све што живи повезано је дубоким и дивним везама: човек и звезде, амеба и Сунце, наше срце и кружење бесконачног броја светова. Те везе су нераскидиве, али оне се могу припитомити и умилостивити тако да човек и сам почне да ствара нове и другачије односе у свету, а да старе не наруши. Знање долази из васионе; наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојати да она постану једно око. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Камен је мисаоно и осећајно биће, као што су то биљке, звер и човек. Звезда која сија тражи да је гледамо, и да нисмо овећ обузети собом разумели бисмо њен језик и поруке. Своје дисање, очи и уши човек мора ускладити са дисањем, очима и ушима универзума.“

-извод из текста који је припремила Драгана Миладиновић-