Милорад Максимовић: Деспот Стефан Але погубио


Ко је видео светло у планини?

…Да им каже скривене стихове о прошлости

које данас нема, да их за навек у вечност уреже…

Једном приликом је човек из једног малог села близу града Сокола како су га мештани звали ишао кући после рада на њиви. Ударио преко поља и реши да застане и одмори поред потока близу горја. Вече је било топло а вода хладна. Кад се освежио, угледа како му се један старац приближава певајући тихо.    „Жив ми био Ђеде!“    „И ти мени сине“.
После размене поздрaва поседоше и тишина говораше место њих.
„Ја волим наше јуначке песме Ђеде, него ову нисам чуо. Која је та?“  „То је она где је Деспот Стефан Але погубио“.   „Нисам чуо за њу а знам их све од реда.“
„Ниси чуо? То је једна стара песма коју мени Ђед мој певао уз гусле. А њему његов. Некад видим све те јунаке из ње како јашу око мене кад кроз ову гору ходам. Иза Бусије има једно дрво где волим да одморим, ту их видим како вазда ходе. А горе у Лазама, има једна баба која им песму чује и којој Виле долазе. Оне знају целу песму јер Виле не заборављају.  Ја се сећам само једног дела“

 

„Дедер Ђеде Бог те погледао кажи мени оно што се сећаш, срце ми је жељно нешто сада“   „Хоћу сине, хоћу. Него дај ми воде да угасим жеђи и окрепим мисли“.  Човек пружи старини чутурицу коју напунише свежом хладном водом са потока.

И започе стиховати песму:

„Започео бој Деспоте Стефане
сред равнице кад му време није
крвца црна текла до колена
јер пород је гујин битке тешке био.
Из далека страшно долетили
са црнијем крилима небеским
по Србији Расној ударише
да погубе све што земљом хода.
Сачека их Стефан Деспот силни
мачеве му славом позлатили
сви до једног Србски витезови
род до рода огњем небо обојили
сева муња из свакога мача.
Бој бојише животе дадоше
ал’ нестаде црнога злотвора.
За навијек да више не дође-
Деспот Стефан победу однео.
Ал’ се песма славе после боја силна
после боја како ваља бити
не певаше нити опеваше
многи јунак тешко пострадао
стотина му на животу оста
од силнијех војски Деспотових.
Плача није било ни лелека
нити гласа девице девојке
само мук и уздах тешки
вазда је се било тад борити.
На Деспоту тринаест љутих рана
с’ којих капље крв јуначка сада.
Ал’ му срце јаче од врагова
у њем’ душа од Бога је дана.
Књигу писа тада више горја
где му вида ране Вила Равијојла.
„О Стефане мили брате
Марко мени завет учинио
да ти дођем када спаса нема,
да извидам много љутих рана.
Коју алу ти си ударио,
којој црне главе одсекао?“
Ћути Деспот а очи му сјакте.
Таквих ала јоште не видео.
Али смо им правду показали
Громом тукли до самога краја.
Више речи не каза Стефане.
Заћутао уста затворио,
душу своју Богу отправио
док су очи жив-огњем гореле.“

Дуго потом заћутали обојица.  Човек је гледао Ђеда у чуду, као да му је лице сијало белом ватром а да пламен је одскакао свуда око њих.  Потом Ђед уста да крене. Благослови човека и пође.
„Како ти је име Ђеде?“    „Гавро“ рече Ђед и махну руком те оде низ пропланак где расту Букве од два века.   Човек у чуду оде кући. Ником не рече шта је видео и чуо то вече али од тада га нешто звало ка сакривеној прошлости свога рода.
„Једног дана ће та песма доћи свима, и Срби ће памет повратити.“ – увек му је била та мисао ту.

 

-Извор- Звезда Род-

One comment

  1. Повратни пинг: Милорад Максимовић: Деспот Стефан Але погубио — СРБСКИ ЖУРНАЛ | Mon site officiel / My official website

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s