Рефик Мартиновић:Лето


Памтим још

оно лето

и наш први сусрет

у возу са два путника

која су сањала

пољупце неба и море

плаву пучину и крик галебова

и на ужареном песку

исписана имена

док су на прозору

промицала узрела житна поља

јуре се куће дрвеће

са јатом голубова

које чека своју станицу.

.

Памтим још

наше лето

кад сам наговарао ветар

да се игра твојом плавом косом

и сакрије све твоје туге

да се јуримо боси

обалом сањиве реке

док нам класје милује лице

а ми пољупцима жањемо

прве снопове љубави.

.

Памтим још

врело лето

кад сам ти обећао

да ћу погасити светла града

и упалити пуни Месец

да ти обасја немирне груди

да заједно испраћамо

црвене заласке Сунца

и грлимо ноћну тишину

нека спава у нашем наручју.

.

Памтим још

то незаборавно лето

и ноћи које су пламеном

гореле до јутра

и мирисом страсти

испод којих су зрикавци

неуморно певали своје песме

а птице свијале гнезда

у којима ће чувати

наше заклетве на вечност.

…То је било

наше задње лето

пуно жара и љубави

бола и туге

лето које је испратило

све наше возове

море и галебове

чежње и мирисе

чекања и сутоне

уморни Месец

и бледе звезде

…а ти си заборавила

оне који су због тебе

постали песници.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s