Милан Николић Изано: Математика времена


Да ли нам математика као егзатна наука која се бави проучавањем количине, простора, структуре и промене, може дати одговоре о настанку живота и о његовој сврси? Шта о томе може да зна један писац у покушају?

Покушаћу речима да решим математичку једначину.

Трагајући за одговорима, одлазио сам на далека временска путовања. Упловљавао сам осећањима у старе списе и ископавао сам мислима најновије научне теорије. Сва та сазнања срца и ума донела су ми, уз помоћ моје уметничке душе, која се у сваком тренутку могла спојити са местом извора где сам потписао завет о намери доласка на овај свет, способност да првенствено проучим свој живот, али и прошлост, садашњост и будућност, ове наше модерне цивилизације. Уверен сам, а и знам, како математика као основна наука Универзума може растумачити спој фигура и њихову игру бројева од којих су настале.

Заслепљен уверењем о пролазности времена, данашњи човек не трага, а понаша се тако као да му није важна та његова основна сврха животног отелотворења да има могућност у сваком тренутку, не само да осети, већ и да дотакне временску бесмртност свог бића.

Заборавили смо на претке који су у споју са духом природе научили да кроз димензију времена протиче најснажнија енергија Универзума и да је она људима доступна у сваком тренутку. Разумевајући и прихватајући њене особине, карактеристике и вредности, човеку се даје могућност да упије својом свесношћу свест насталу у бесконачном, вишедимензиналном вртлогу постојања Васељене и да тако створи свој тродимензионални животни простор у којем му се допушта да сам изабере своју реалност.

Да не постоје у људском уму прошлост, садашњост и будућност, у њему не би било ни интелигенције. А опет, тај интелект је довољно моћан да за реалност изабере илузију и тако свом носиоцу пренесе лажну информацију о временској проточности. Време не тече, време не пролази, оно је увек тренутно – садашње, али зато кроз њега протиче енергија божанске љубави, која се мислима не може појмити, већ се она једино срцем и душом може осетити.

У борби са временом и у неприхватању његове основне улоге да прехрањује душе стваралачком љубавном енергијом, губи се сврха тродимензионалног животног постојања која није ништа друго него прочишћење – просветљење.

Гледајући друге видом ока, стварамо слику њихове тродимензионалне фигуре заробљене у илузорној реалности света створеног лажима интелекта. Док гледајући друге унутрашњим видом свесног бића, допуштамо себи да нас време храни светлошћу праве реалности која се увек налази у скривеној тами. То се може поистоветити са оним неприметним тренутком, када се капак брзим трептајем спусти преко зенице ока. Тај тренутак су као бројеви нула и један, и они су доказ да се из таме рађа светлост.

Свет није шарен, он је црно-бео, а да бисмо у тој његовој дуалности занавек остали млади, одрекнимо се лажи. Осетимо да је време то које храни, да је пролазност живота илузија која страху даје моћ да нас старост плаши, а да је искрена љубав та која постојању доноси дражи.

Лепота је видљива, све очи за себе светлост траже, ипак да би се открила љубав, потребно је да нам унутрашње очи добију вид и у тами.

Време је за човека четврта димензија, оно је за нас велика Творчева загонетка која се мора растумачити . Време нас љубављу храни, а мисао и реч су те које му заустављају проточност у животном простору треће димензије.

Како је у имену и презимену сваког од нас записан број састављен од бројних кармичких веза и судбинских могућности, тако исто и у речима које другима упућујемо црно није увек црно, нити је бело вечито бело, а ни мисли нису сигурне у своје боје. Открити матрицу бројева људског бића је моћ која се даје реткима, али се њом никада не сме манипулисати, већ се њом можемо послужити да себи и другом донесемо промене структуре количине и простора, животног обитавања.

Када се дотакне своје биће, бројеви крену да говоре, а речи да просветљују. Жене су број који се зове бесконачност, док су мушкарци бројчане вредности које носе у себи безвременост трајања. Њиховим спајањем и уједињењем, настаје живот који се живи у вечитим променама.

Дух бронзане Трачанке је преживео од давних времена до данас. Он је очуван у даху. Непромењен је и божански је јасан, када кроз грло пролазе речи које само срце зна правилно да изговара. Зато се у нама скрива све што је било и што ће бити, а то ћемо разумети ако живот живимо у љубави, тренутно и сада.

Дошло је време да изгланцамо бронзу која је позеленела на нама. Да спојимо у себи своје женске и мушке принципе, да засијамо бојом злата. Златно доба је пред нашим лицима, оно већ блиста на нама. Не чекајте. Погледајте људе око себе. Видећете да су сви они на неки начин у вама. Зауставите дах, пробудите свест, отворите очи и поклоните свету ваше светло.

Лаж да је само мали број њих одабран, а већина људи безвредна маса – нуле, остаће иза вас. Схватићете да је све једно, а да ЈЕДАН није број, већ СВЕСТ која се развија кроз нас.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s