Милоје Стевановић: Спашавање дављеника у Милатовићима


Једне прилике догна мељиво човек из Милатовића. Навале на њега, ови што се бијагу прије њега искупили, да им оприча шта има ново у њином атару. И он изње једно збитије о томе како е Милисав Руж(и)чић спасо сина, кои умал да се удави у базену с осочином. Тај Милисав е бијо виђен човек и добар домаћин. И штоно кажу, промућуран, да му није било равне у том крају. Бијо ти он преседник каонске општине, па потље директор милатовачке земљорадничке задруге и ваздан коешта. А и шаљивџија, каког мајка није родила. Кад гој мислиш да е ствар пропала, да е отишла мас у пропас, да излаза нема – он окрене на заебанцију. Млоги људи од комарца нареде магарца, а он јок. Он ти је стално говорио: не коље се во за кило меса. Полако, тија вода брјег рони.

Имо Милисав жену и неколко шћерију. Једва ишчекају сина коме кум нађене име Светозар. Ал они га, а потље и цело село, прозвали Тозо. И то ти је брез ич везе, ково мене што зову Лисо. Нареди Милисав велику шталу која е била пуна крава и бикова. Ондак бијо они звани зелени план кад је држава давала неке зајмове, кажу, бајаги, повољане. И он ти направијо планску шталу. Мого си у нанулама д – идеш у њу. Из те ти штале она осока и ђубре иде у један велики базен тујнак според штале. Кад поглаш, оно ко неко црно језеро од оне житке баљеге и осочине. Милисав дово воду озго неђе избрда, те се штала сваки-час прала, с тог водовода, па е они базен бијо стално пун. Једнога дана, бијо Тозо одврко − аман стасо за школу − заигра се, и некако упане у они базен. Настане кукњава Совије, жене му и ћерију.

Цело село се сјати у њину авлију. Сви прецркли. Укочањили се. Ђетету само глава вири и оно јадниче вришти, реко би си га у ватру бацијо. Нико не смије да се усуди да нешто предузме, боећи се да не начини горе. У том бане Милисав из Шлањове каване, до кое се чула кукњава. Он ти неком чакљом привуче Тоза, ком је осочина била до гуше. Кад га е уватијо за косу, и кад је био начисто сигуран да га е спасијо, он се пред оним узловрјеђеним народом окрене к жени и, бејаги, пита: − Совија! Оћеш ли да переш ова говна, ил да ти ноћас правим друго? Тако се сви, који бијагу поцркали од страсти, насмијаше. И ондак ти Милисав и Совија приреде гозбу за они народ. А Совија, вели, окупала дјете, па е Милисав мого комотно да пије.

One comment

  1. Повратни пинг: Милоје Стевановић: Спашавање дављеника у Милатовићима — СРБСКИ ЖУРНАЛ | Mon site officiel / My official website

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s