Милорад Максимовић: Стазе звездане прашине


Ако заборавиш ко си, заборавићемо ко смо и неће се

јутарња роса наших стопала нагледати.

Ако знаш ко си живећемо чудо и златно Сунце пуниће

наш пехар свакодневно.

Испиј вино живота, оно није од земаљске сорте.

Никада ти нисам рекао све

што ми лежи на срцу, души и тихује.

.

Што ноћу снева јутро без свитања…

…и питања…

.

Сунце ме буди а будан јесам.

Оно ме мази ватром својом.

У њој ја певам. 

Сан ми је јава а јава је прав.

.

Вечити путник на путу свом.

Под стопе ми сад звездани прах

мир и вид, слово и вед

разгоне светлом сваки страх.

.

Шта је живот без росе под ногама

без зрелих црвених трешања 

у подне када јара јари те срце зари

и кад душа кроз очи пева…

.

Никада ти нисам рекао сне.

Сни могу постати јава

и онај дође који срце бира

и духом и ватром све покрива.

.

А ватра бива чудновата та,

напоји те више него вода са извора

чисти боље нег планински поток хладни,

зна та добро шта је шта.

.

О да…

.

Чек само на трен пријатељу мој,

час да скокнем до белих врхова

где се гледа цео свет.

Па ти јављам где Сунце пребива.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s