Драгош Павић: Песма Богу Пану
Поздрављам зору
за њу ћу се бесмртно везати
болним веловима трајања,
нећу у бесконачни тунел без излаза,
неће ми нико рећи хвала
што сам певао као Тагоре
сваког дана до свитања.
.
Постаје навика да трајем
а да не хајем, јер ме лик прогања
као ништарију па ме кловнови јашу
без циркуса као да разбијам чашу.
.
Тамо су галоврани пуштали крике
Из шуме узавреле, посвећене
шумском богу Пану и на тај начин
поздрављали ускипелу зору рану.
.
Увек сам у рукаву носио
поставу поцепану
док су западни ветрови певали риму
а ја сам се омотавао у шал,
иако се тада нисам мерио на кантар.
.
Не знам разлику између јаве и сна,
крило искона сурово ме прогања,
Месец се кикотом од нас брани
пожутело небо жели да сахрани.
Срећа да нисам пост.ао туберан
док изнад родних гора
бесмислено гракће гавран,
дете јечи у соби јадно
а јужњак ослушкује вапаје гладно,
мој друг кога нисам имао
није хтео на овај свет
јер богаташки пашњаци крстаре
кад краве ричу отужну симфонију
за прегладнелу причу.
Д.П: Збирка – Суза старог кестена