‘‘Погледајте, ова наша планета стоји на- ваздуху као на темељу! А ваздух стоји на – безваздушном простору! А безваздушни простор на неким невидљивим честицама које наука назива атомима. А атоми на – електронима. А електрони опет на праелектронима. А праелектрони на – фотонима. А фотони на – нематеријалном етру! А нематеријални етар на – још нечем нематеријалнијем и невидљивијем! И тако у безкрај. Јер људска логика, и кроз науку, и кроз философију, и кроз уметност жудно хита из мање загонетке у већу, тоне из једне невидљивости у другу, док не утоне у – ко зна какве невидљивости! Немојте због тога осуђивати људску логику. Та она по самој природи својој није у стању да замисли крај ономе што је невидљиво, а то значи ономе што је бескрајно. И наша логика, и наша планета, и наш Космос, све је то опкољено неким безбројним невидљивостима и неким безмерним безкрајностима. Сва наша знања о свету и човеку, сва наша пророковања о њима, сабирају се у једно знање и једно пророштво. То знање, то пророштво гласи: овај видљиви свет стоји и постоји на – невидљивостима, невидљивостима којима нема ни броја ни краја…“

-извод из текста-