Велика Томић: Кад ми прхне јато птица


Кад ми прхне јато птица
неизмерне ватре крили
у срж леди жиле
заспалога, пламног ића.

Затре вода извор свети.
Травка стидно подвирује
шапат дубни корен рије
водом опран још крхки је.

Кад би реке морем текле
и носиле све пред собом,
не би моје груди рекле
какав забран зидах с тобом.

Проклијаћу из корена
из безбремене суве семке
шијем концем усне немке
распараће их дах времена.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s