Велика Томић: Кад ми прхне јато птица
Кад ми прхне јато птица
неизмерне ватре крили
у срж леди жиле
заспалога, пламног ића.
Затре вода извор свети.
Травка стидно подвирује
шапат дубни корен рије
водом опран још крхки је.
Кад би реке морем текле
и носиле све пред собом,
не би моје груди рекле
какав забран зидах с тобом.
Проклијаћу из корена
из безбремене суве семке
шијем концем усне немке
распараће их дах времена.