Мрак ми се шуња празнином погледа
И баш све лепоте што ум ми дотакну
Заборав их отме без икаквог реда
Да сећања само кроз мене промакну
.
И ништа тад не знам сем два ока њена
Што у тој празнини некад се појаве
И свог ме озаре као васељена
Грејући ме тако док ме не оздраве
.
Али где су сада те очи далеке
Док мрак ме узима као ђаво црни
Зар тек сан их крије – месец изнад реке
Кад у томе сјају ноћ се сва окруни
.
И тад више не знам сан је или јава
То што душу шкропи попут јулске кише
Светлост што ме такне пре свих заборава
Да никада тмине не погледам више