Милорад Куљић: Дрвеће које хода


У приморју камена пустиња
место шуме што људе корени.
Храм до храма висока јој стења
којим су јој житељи свештани.

Вишегласна ганга молитва је
што се снажно Космосу узноси.
Овде човек само Богу проси
док огњиште још оцилом креше.

Милозвучје гуслама се шири
да кроз Свемир златне нити простре.
Из камена лековитост мири
а од биља које кроз њег продре.

Сој посебни од давнина мета
оног што би да се с њим племени.
Вечно страда због свог квалитета
који српство читаво корени.

Пустињаку сваком дух челични.
И кад ћути с Богом разговара.
Духу моћан он храм је телесни
што сем Бога нема господара

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s